Slike nikad ne sede

Volim da slikam u potpunoj tišini, da osetim energiju koja se nalazi svuda oko nas, kaže za „Politiku” Sava Rakočević, slikar koji više od četiri decenije živi i radi u Čikagu, uoči izložbe slika i crteža kojom se predstavlja danas u 19 časova u Galeriji SANU u Beogradu.

Sava Rakočević je rodom iz Peći, diplomirao je 1960. u Beogradu, u klasi Vinka Grdana, kao najbolji student Akademije primenjenih umetnosti. Nagradu za likovnu umetnost osvojio je 1958. na konkursu Beogradskog univerziteta. Zbog stalnog sukoba, kako kaže, sa ideologijom vlasti, 1966. je napustio zemlju. Prvi njegovi radovi u SAD i Kanadi bili su ikonostasi i mozaici u vizantijskom stilu, koji su mu omogućili da se nakon dolaska u novu sredinu ne udalji od slikarstva zbog egzistencijalnih problema. Prvu samostalnu izložbu priređuje mu Džozef R. Šapiro, osnivač i predsednik Muzeja savremene umetnosti u Čikagu, samo četiri godine posle njegovog dolaska u Ameriku. Bio je jedan od umetnika koji su 1975. predstavljali američko slikarstvo u Kongresnoj palati u Parizu, povodom 200 godina državnosti SAD. Velika retrospektiva dela Save Rakočevića priređena je 1992. u Narodnom muzeju u Beogradu. Osim što vešto život ovekovečava na platnu, Rakočević je pokazao da je i poezija mesto gde se dobro snalazi, o čemu svedoče tri zbirke poezije koje mu je izdala „Prosveta”.

(/slika2)O izložbi koja sledi slikar nam je rekao:

– Iz moje lične potrebe i osećanja, ovog puta izlažem u Beogradu, na poziv SANU. Prosto, imam obavezu prema prijateljima, ovom gradu, narodu, prema zemlji… To su razlozi što sam doneo oko četrdesetak slika i crteža da ih pokažem. Ovo je zadnji moj ciklus... Čist, određen. Teme ovih slika pokreću neka egzistencijalna pitanja. Razmišljao sam mnogo o čoveku, onom našem pretku. Kada nije postojala nijedna knjiga, nijedno slovo, postojao je samo čovek, njegova priroda i nebo. Pitao sam se kako ono što je on nacrtao u nekoj pećini, na kamenu, uspeva da nadživi sve kulture i traje kroz vreme. Primer je pećinsko slikarstvo u Altamiri. Pitam se otkud ta snaga u tom čoveku koji nije bio opterećen tekstovima, pričama, knjigama, ideologijama, religijama? Pokušao sam da uhvatim nešto od te snage i da njegov upitnik povežem sa upitnikom današnjeg vremena, na svojim slikama, kroz savremen izraz, misleći da će na taj način moja slika imati više snage i da ću joj omogućiti da traje kroz vreme.

Na pitanje kako je moguće da priredi samostalnu izložbu u Americi samo četiri godine po dolasku, Rakočević je odgovorio da je imao mnogo sreće jer je njegove slike video Džozef R. Šapiro, osnivač Muzeja savremene umetnosti u Čikagu.

– Od tog trenutka je za mene sve bilo lakše. U svet sam otišao jer sam shvatio šta mogu ovde da postignem, ali sam znao i da postoje veći prostori, sa većom konkurencijom, smatrao sam sebe dovoljno jakim i ambicioznim da se oprobam. Da li je bilo teško u početku? Kad je čovek mlad, sve može da se izdrži. Uradio sam ikonostase i mozaike u početku, što mi je pomoglo da se snađem.

Na našu opasku da je kasnije ipak uspeo da živi od svog slikarstva, u sredini gde je konkurencija velika, poznati slikar je kazao:

– Ne verujem onim ljudima koji kažu da žive od slikarstva, već verujem onima koji se žrtvuju i žive za slikarstvo. Ostao sam nezavisan jer sam znao da istrpim i kad je teško. Amerika mi je dosta pružila, ali najvažnije je ono što ponesete sa sobom. Polako hodam, ne trčim, razmišljam i gledam da imam što više slobodnog vremena da bih mogao da slikam. Stvorio sam sebi takve uslove, a mogao sam da se izgubim, da otvorim kancelariju za dekoraciju, ulepšavanje holova, banaka, da zaposlim nekoliko crtača, da imama dva i više telefona i da poludim od razgovora. Množio bi se novac i na kraju bih samo to imao.

O tome da li je teško slikaru da se odvojiti od svoje slike kada je naslika, Rakočević je kazao:

– Ima tu onoga: „E, ode slika.” Nek ide! Vodim računa o prvom boravištu slike, a šta će biti njena sudbina, to ne znam. Povezujem sudbinu slike sa sudbinom čoveka. I čovek sam ne zna gde će stići, u kom prostoru će biti i gde će završiti. Znam sigurno da sa starošću moje slike neće posedeti.

B. Lijeskić