Употребна вредност мита

Ако Србија треба да се спасава – да заборави Косово што пре!

Ако хоћете да раскомадате Србију, ослоните се на Србе! То ће они учинити боље од вас.

Боље да нас унуци памте мртве, него да нас синови живе забораве.

Тако говоре: Вук Бранковић, султан Мурат и кнез Лазар у драми Љубомира Симовића „Бој на Косову”.

Има много што аксиоматских што пророчких исказа у овом књижевном делу написаном пре више од две деценије. Кнез ће још рећи да у султановом писму Србима пише „то што се од једне државе не тражи”, а султан свом сину да „исламску стрелу добаци до Париза и Руана”. Кнегиња Милица вели да „кад војвода одузме војводство, кнез кнежевину, деспот деспотовину – не остане ништа (од Србије)”, а Милош Обилић да ће „неко сунце огрејати Србију кад-тад”.

И има још места где се сударају питања „да ли да се боримо или да се постидимо”, „да ли да не проливамо крв или да чувамо образ”... где се суочавају кукавице и јунаци, патриоте и потурице.

Приказан овог Видовдана, на двадесетогодишњицу премијере, филм „Бој на Косову” Здравка Шотре, снимљен по Симовићевом тексту, вероватно побуђује различите реакције. Једни су ганути трагиком догађаја и личности, узбуђени враћањем у далеку прошлост 14. века чији се трагови судбоносно протежу кроз потоњу националну историју. Други и у репризирању овог уметничког дела виде нездраво потхрањивање националне митоманије, патетичне пословичарске епике и фразеологије неке „атавистичке” Србије која никако да се прене, освести практичним реализмом и постане „европска”.

И „Бој на Косову”, као и бој на Косову код Симовића и Шотре, гледали су и окат и слеп. Тражећи истину...

Истина је да је овај ТВ филм урађен стилски прочишћено, с добрим уприличењем средњовековних амбијената, с фином ликовношћу у сликању екстеријера и ентеријера, с вешто стилизованим сценама битака, с кинестетички успешно савладаним поетским, лирским и симболичким пасажима у сценарију.

Такав, он покреће на размишљање.

 Шта је народ без мита и без митских јунака, без колективне самосвести и самопоштовања? 

Не уништава ли савремени агресивни позив на демитологизацију националних принципа емпатију, солидарност, смисао за жртвовање, духовност... стварајући свет огољеног прагматизма, себичности, бешчашћа?

Да ли се апологијом индивудуализму, правима појединца, приватној својини, материјалним вредностима заправо устоличавају нови и неприкосновени митови?

А да „стари” митови никако нису на одмет, и да се могу изнова политички употребити, доказује се управо данас на Косову. Тамошњим Албанцима за стварање сопствене државности потребно је и туђе, те присвајају не само српске цркве и манастире него и српске хероје. Према најновијим вестима – Обилића!

Неће изненадити ако се при том ослоне на Муратов савет Турцима и узму у обзир Србе који следе поруку Бранковића.