Дејвид Бирн: Мој панорамски прозор

ИЗ УВОДА...
Бицикл користим као главно превозно средство у Њујорку од раних осамдесетих година. Прво сам само хтео да испробам тај начин превоза, а онда сам схватио да је чак и овде, у Њујорку, то добра ствар. Осетио сам се пун енергије и слободан. Имао сам бицикл тробрзинац који сам још у детињству возио по предграђима Балтимора, и то је за Њујорк било сасвим довољно. Живот ми је тада мање-више био ограничен на центар Менхетна – Ист вилиџ и Сохо – и ускоро ми је постало јасно да је бициклом лако обавити све ситне послове у току дана, а могао је да послужи и ноћу, за ефикасан обилазак клубова, одлазак на отварање изложби и за посете разним другим местима, а да нисам морао да бринем о таксију или да тражим најближу станицу подземне железнице. Знам да се обично сматра да вожња бицикла и обилазак ноћних клубова не иду једно с другим, али у Њујорку има толико тога да се види и чује да је крстарење бициклом од једног до другог места чудесно брзо и ефикасно. Тако да ми је то прешло у навику, упркос опасности и томе што то тада није било баш најмодерније јер није ни било много људи који су по граду возили бицикл. Возачима аутомобила у то време није ни на памет падало да деле улице са бајкерима па су вам пресецали пут и прибијали вас уз паркиране аутомобиле чак више него што то чине данас. С годинама, схватио сам и да је вожња бициклом добар начин да човек мало провежба, али испрва нисам о томе размишљао. Једноставно, само крстарење прљавим улицама пуним рупа представљало ми је задовољство.

Крајем осамдесетих открио сам склопиве бицикле и пошто су ме мој посао и знатижеља водили у разне делове света, обично бих један носио са собом. Исти онај осећај слободе који сам имао у Њујорку враћао би ми се док бих окретао педале у многим главним градовима света. Осећао сам се повезанији са животом на улицама него што бих то био у ауту или у јавном превозу: могао сам да станем где год желим; и често је (врло често) то бржи начин да се стигне од тачке А до тачке Б него колима или таксијем; а и нисам морао да пратим неку утврђену руту. Иста она раздраганост, док ми ваздух шиба око главе а улична дешавања промичу, понављала се у сваком граду. Навукао сам се на то.

С обзиром на ту тачку посматрања – када човек иде брже него пешке, спорије од воза и често је помало уздигнутији од људи који ходају – развило ми се нешто што сам назвао мој панорамски прозор, кроз који сам посматрао добар део света за последњих тридесетак година – и још то радим. Велики је то прозор и гледа углавном на градски предео. (Нисам тркач нити спортски бициклиста.) Кроз тај прозор хватам одблеске ума својих ближњих, изражене кроз градове у којима они живе. Градови су, пало ми је на памет, заправо материјални одрази наших најдубљих сазнања и наших често несвесних мисли, и то не толико нас као појединаца него као друштвених животиња, што ми у ствари и јесмо. Когнитивном психологу довољан је само један поглед на оно што смо направили – на кошнице које смо створили – да би знао какве су нам мисли и шта је за нас важно, и да би закључио нешто о начину на који смо устројили те мисли и веровања. Све је ту, доступно погледу, на отвореном. Нису вам неопходни ЦАТ скенери и антрополози културе да би вам показали шта се дешава унутар људског ума; унутрашње функционисање ума манифестује се у три димензије, које су око нас. Наше вредности и наде понекад је тако лако спознати да је то помало и неугодно. Ту су, испред нас – у излозима радњи, музејима, храмовима, продавницама и пословним зградама, а виде се и у међусобном уклапању или неуклапању тих грађевина. Посматрајући их, све се види, јер оне својим јединственим визуелним језиком говоре: „Ево, ово је за нас важно, овако ми живимо и овако се играмо.“ Возити бицикл кроз све то наликује крстарењу колективним нервним путевима неког огромног глобалног ума. То и јесте пут кроз колективну психу једне компактне групе људи. Чудесно путовање,^[1] али без отрцаних специјалних ефеката. Човек може да осети тај заједнички мозак – срећан, окрутан, склон превари или племенит – на делу и у игри. Бескрајне варијације познатих тема понављају се и поново се појављују: победоносне или меланхоличне, пуне наде или резигниране, ове промене стално се одвијају и умножавају.

Да, многим овим градовима углавном сам само прошао. И неко би могао да каже да је због тога оно што сам видео по дефиницији плитко, ограничено и има само индивидуалну вредност. То је истина, и много тога што сам написао о градовима може да се тумачи као нека врста самоистраживања, где град представља моје огледало. Али ја такође верујем да посетилац који се не задржава дуго може да уочи појединости и посебности, а онда и шира слика и скривена градска дешавања израњају скоро сама по себи. Економија се на пример уочава у излозима продавница, а историја у оквирима врата. Звучи необично, али што нам микроскоп омогућава дубљи увид, то нам се у исто време перспектива шири.

ИЗ ЕПИЛОГА...
Ја сам у својим средњим педесетим годинама па могу да посведочим да вожња бициклом као начин превоза није само за младе и енергичне особе. Није вам неопходан бициклистички комбинезон, а вожња бициклом, ако то не желите, не мора ни да буде толико напорна. Осећање је ослобађајуће – физички и психолошки осећај – и то је много убедљивије него било који практичан аргумент. Чисто је задовољство посматрати ствари с визуелне тачке која је отприлике на истом нивоу као што су и пешаци, трговци и излози радњи, у комбинацији са начином превоза где се човек не осећа потпуно одвојен од живота који се догађа на улицама.

Посматрати живот града и учествовати у њему – чак и за повучену и обично стидљиву особу попут мене – једно је од највећих животних задовољстава. Срести друге људе и бити у стању да комуницираш – ако то желиш и када то желиш. Бити социјално биће – то је део значења бити човек.