Dejvid Birn: Moj panoramski prozor

IZ UVODA...
Bicikl koristim kao glavno prevozno sredstvo u Njujorku od ranih osamdesetih godina. Prvo sam samo hteo da isprobam taj način prevoza, a onda sam shvatio da je čak i ovde, u Njujorku, to dobra stvar. Osetio sam se pun energije i slobodan. Imao sam bicikl trobrzinac koji sam još u detinjstvu vozio po predgrađima Baltimora, i to je za Njujork bilo sasvim dovoljno. Život mi je tada manje-više bio ograničen na centar Menhetna – Ist vilidž i Soho – i uskoro mi je postalo jasno da je biciklom lako obaviti sve sitne poslove u toku dana, a mogao je da posluži i noću, za efikasan obilazak klubova, odlazak na otvaranje izložbi i za posete raznim drugim mestima, a da nisam morao da brinem o taksiju ili da tražim najbližu stanicu podzemne železnice. Znam da se obično smatra da vožnja bicikla i obilazak noćnih klubova ne idu jedno s drugim, ali u Njujorku ima toliko toga da se vidi i čuje da je krstarenje biciklom od jednog do drugog mesta čudesno brzo i efikasno. Tako da mi je to prešlo u naviku, uprkos opasnosti i tome što to tada nije bilo baš najmodernije jer nije ni bilo mnogo ljudi koji su po gradu vozili bicikl. Vozačima automobila u to vreme nije ni na pamet padalo da dele ulice sa bajkerima pa su vam presecali put i pribijali vas uz parkirane automobile čak više nego što to čine danas. S godinama, shvatio sam i da je vožnja biciklom dobar način da čovek malo provežba, ali isprva nisam o tome razmišljao. Jednostavno, samo krstarenje prljavim ulicama punim rupa predstavljalo mi je zadovoljstvo.

Krajem osamdesetih otkrio sam sklopive bicikle i pošto su me moj posao i znatiželja vodili u razne delove sveta, obično bih jedan nosio sa sobom. Isti onaj osećaj slobode koji sam imao u Njujorku vraćao bi mi se dok bih okretao pedale u mnogim glavnim gradovima sveta. Osećao sam se povezaniji sa životom na ulicama nego što bih to bio u autu ili u javnom prevozu: mogao sam da stanem gde god želim; i često je (vrlo često) to brži način da se stigne od tačke A do tačke B nego kolima ili taksijem; a i nisam morao da pratim neku utvrđenu rutu. Ista ona razdraganost, dok mi vazduh šiba oko glave a ulična dešavanja promiču, ponavljala se u svakom gradu. Navukao sam se na to.

S obzirom na tu tačku posmatranja – kada čovek ide brže nego peške, sporije od voza i često je pomalo uzdignutiji od ljudi koji hodaju – razvilo mi se nešto što sam nazvao moj panoramski prozor, kroz koji sam posmatrao dobar deo sveta za poslednjih tridesetak godina – i još to radim. Veliki je to prozor i gleda uglavnom na gradski predeo. (Nisam trkač niti sportski biciklista.) Kroz taj prozor hvatam odbleske uma svojih bližnjih, izražene kroz gradove u kojima oni žive. Gradovi su, palo mi je na pamet, zapravo materijalni odrazi naših najdubljih saznanja i naših često nesvesnih misli, i to ne toliko nas kao pojedinaca nego kao društvenih životinja, što mi u stvari i jesmo. Kognitivnom psihologu dovoljan je samo jedan pogled na ono što smo napravili – na košnice koje smo stvorili – da bi znao kakve su nam misli i šta je za nas važno, i da bi zaključio nešto o načinu na koji smo ustrojili te misli i verovanja. Sve je tu, dostupno pogledu, na otvorenom. Nisu vam neophodni CAT skeneri i antropolozi kulture da bi vam pokazali šta se dešava unutar ljudskog uma; unutrašnje funkcionisanje uma manifestuje se u tri dimenzije, koje su oko nas. Naše vrednosti i nade ponekad je tako lako spoznati da je to pomalo i neugodno. Tu su, ispred nas – u izlozima radnji, muzejima, hramovima, prodavnicama i poslovnim zgradama, a vide se i u međusobnom uklapanju ili neuklapanju tih građevina. Posmatrajući ih, sve se vidi, jer one svojim jedinstvenim vizuelnim jezikom govore: „Evo, ovo je za nas važno, ovako mi živimo i ovako se igramo.“ Voziti bicikl kroz sve to nalikuje krstarenju kolektivnim nervnim putevima nekog ogromnog globalnog uma. To i jeste put kroz kolektivnu psihu jedne kompaktne grupe ljudi. Čudesno putovanje,^[1] ali bez otrcanih specijalnih efekata. Čovek može da oseti taj zajednički mozak – srećan, okrutan, sklon prevari ili plemenit – na delu i u igri. Beskrajne varijacije poznatih tema ponavljaju se i ponovo se pojavljuju: pobedonosne ili melanholične, pune nade ili rezignirane, ove promene stalno se odvijaju i umnožavaju.

Da, mnogim ovim gradovima uglavnom sam samo prošao. I neko bi mogao da kaže da je zbog toga ono što sam video po definiciji plitko, ograničeno i ima samo individualnu vrednost. To je istina, i mnogo toga što sam napisao o gradovima može da se tumači kao neka vrsta samoistraživanja, gde grad predstavlja moje ogledalo. Ali ja takođe verujem da posetilac koji se ne zadržava dugo može da uoči pojedinosti i posebnosti, a onda i šira slika i skrivena gradska dešavanja izranjaju skoro sama po sebi. Ekonomija se na primer uočava u izlozima prodavnica, a istorija u okvirima vrata. Zvuči neobično, ali što nam mikroskop omogućava dublji uvid, to nam se u isto vreme perspektiva širi.

IZ EPILOGA...
Ja sam u svojim srednjim pedesetim godinama pa mogu da posvedočim da vožnja biciklom kao način prevoza nije samo za mlade i energične osobe. Nije vam neophodan biciklistički kombinezon, a vožnja biciklom, ako to ne želite, ne mora ni da bude toliko naporna. Osećanje je oslobađajuće – fizički i psihološki osećaj – i to je mnogo ubedljivije nego bilo koji praktičan argument. Čisto je zadovoljstvo posmatrati stvari s vizuelne tačke koja je otprilike na istom nivou kao što su i pešaci, trgovci i izlozi radnji, u kombinaciji sa načinom prevoza gde se čovek ne oseća potpuno odvojen od života koji se događa na ulicama.

Posmatrati život grada i učestvovati u njemu – čak i za povučenu i obično stidljivu osobu poput mene – jedno je od najvećih životnih zadovoljstava. Sresti druge ljude i biti u stanju da komuniciraš – ako to želiš i kada to želiš. Biti socijalno biće – to je deo značenja biti čovek.