Будућност припада графици

Где је место графике данас, у 21. веку, времену брзих и променљивих уметничких процеса, економске кризе...? Да ли је доминација нових медија и дигиталних технологија потиснула графички медиј, или му је удахнула енергију за нова истраживања? Шта је графика данас и како је сместити у контекст визуелних уметности новог миленијума? Ово су само нека питања на која су покушали да одговоре учесници недавно одржаног међународног симпозијума „Графика на ивици – Графика и њена гранична подручја у 21. веку”, који је одржан у организацији Графичког колектива поводом 60 година рада овог удружења и истоимене галерије.

– Дубоко сам уверен да будућност много више припада графици него што је то било у прошлости. Мада, већина људи који се баве сликањем, скулптуром, инсталацијама, не верује у то – каже Ричард Нојс, критичар и графичар из Велса и учесник овог скупа, у разговору за наш лист.

Оптимизам Ричарда Нојса почива на његовом ставу да управо графичари раде оно што би сви уметници требало да раде.

– То значи да уметност графике поставља питања, изазива, критикује, на начин на који друге форме уметности то не чине. Уметност долази из срца, из главе, из људске душе. Верујем да будућност припада графици и зато што је историја графике дуга, а њена традиција утемељена. И зато што је у прошлости графика била некако изван, на ивици догађања. Међутим, као да је развила неку другачију снагу у односу на сликарство и скулптуру. Млади графичари данас подједнако користе нове технологије али и традиционалне форме, што је веома креативно јер представља увек ново откривање графике. Графика се данас помера ка центру поља визуелних уметности, иако је дуго била  потискивана на периферију, објашњава Ричард Нојс.

Наш саговорник је аутор књиге „Графика на ивици” у којој на примерима 43 графичара из целог света говори о трендовима у графици и „ћошковима” у којима се налазе видови визуелне уметности данас. Сада припрема материјал за књигу „Графика преко ивице” која настаје као резултат даљих истраживања развоја графике у међународним оквирима, и на примерима уметника из 27 земаља расветљава начине на које уметници критикују промене у свету уметности.

– Реч је о амбивалентном питању. Јер, када кажем преко ивице, на који правац мислим? Да ли се враћам ка центру или идем чак и даље? У вези са овим питањем је проблем критичне масе која је, између осталог, с једне стране, повезана са минималним бројем људи који желе да етаблирају нешто као покрет, али истовремено и људима који су према томе критични” – сматра Нојс.

Истичући своје дивљење према традиционалној графици, Ричард Нојс подржава способност графичара да померају границе, да користе друге медије у комбинацији са графиком, као на пример фотографију, или дигитални принт.

– Дивим се графичарима који имају способност да користе нове технике. То су радили и Дирер и Рембрант и Тулуз Лотрек, и графичари у древном Јапану. Српског уметника Бранка Миљуша упознао сам 1973. године и он је тада био први уметник у бившој Југославији који је увео сито штампу! На њега су се угледали други уметници, то је било веома узбудљиво. Данас има много уметника који користе компјутер и дигиталне технологије, што има повратни утицај на комерцијални сектор, филм, рекламе. Споменућу уметника Марка Риса Робертса који користи графике као предлошке за филм. То су нове форме и изазови за будућност, тврди Нојс.

На питање каква је позиција графике данас на тржишту уметнина, Ричард Нојс каже да се свакако и даље најбоље продају Енди Ворхол, Роберт Раушенберг, Џаспер Џонс... Цифре достижу милионе долара.

Нојс истиче да се комерцијални свет уметности променио, и да ће се још више мењати како слаби финансијска моћ инвеститора, који су на савремену уметност гледали као на машину за брзо прављење новца. Они би, истиче Нојс, требало да схвате да је савремена уметност као царево ново одело. У међувремену, уметничка дела, укључујући и графику, која су прављена са интегритетом и вештином, и даље ће се излагати и куповати.

– У неким својим сегментима савремена уметност служи се једним језиком да би описала други. Тај језик је неразумљив. А суштина језика којим говоримо јесте да нам омогући комуникацију. Језик савремене уметности је међутим попут царевог новог одела, јер стално покушава да нам каже: Види како сам леп и паметан – објашњава Ричард Нојс.