Гласови носталгије

Било је то право уживање за људе „трећег доба”. Телевизија Б 92 снимила је и приказала својеврстан музички времеплов, музичку ревију са певачким звездама из прошлог века, и тако их, накратко, вратила у минулу младост.

Све је подсећало на дане давних забавних приредби и старе славе највећих миљеника домаће публике. Место одржавања – Дом синдиката, прва велика, „мултимедијална” сцена у граду, култно место за музичке, филмске, театарске феште које су настајале као последица „обнове и изградње” друге Југославије. Водитељски пар – Дуња Ланго и Мића Орловић, родоначелници професије створене на медију који од краја педесетих мења овдашњи свет и чија су лица симболични знакови на полувековном путу којим се отад креће телевизија у Србији. А на бини, с микрофоном, све саме легенде некадашњег, како би се данас рекло, „попа” – Ђорђе Марјановић, Лола Новаковић, Лео Мартин, Бисера Велетанлић, Мики Јевремовић, Љиљана Петровић...

Плејада ових времешних извођача (уз здушну подршку диригента Војкана Борисављевића, музичара из блиске им „епохе”) певала је с пуно елана и од срца. Без зазора због неминовне промене своје „естрадне појаве” коју су изазвале протекле године, без комплекса због старења, пуначке даме и оседела господа освајала су симпатије својим „гласовима носталгије” и евергрин мелодијама које трају управо захваљујући њиховој интерпретацији.

Овај концерт на програму Б 92 подстиче на питање шта се уопште у свакодневној ТВ понуди толиких националних и иних станица посебно намењује старијим генерацијама гледалаца. О деци и младима, бар начелно, брину сви. О старима, који су такође, бар политички прокламовано, важна социјална група, мало ко.

Различито се одређује, доживљава и прихвата старост. По протоколима Светске здравствене организације, она почиње после 65. године. По текстовима многих наших новинара, људи су већ у седамдесетој „старци” и „старице”. По примерима неких осмадесетогодишњака, тај пас још има виталности, снаге и воље за активан живот.

Како год било, ова процентуално све бројнија популација заслужује много више од редовних вести о исплати пензија, временске прогнозе намењене хроничним болесницима или једне једине специјализоване емисије коју припрема РТС. Уз мало маште и труда, могле би им ТВ куће обезбедити неколико сати недељно са програмом баш по њиховим потребама, интересовањима, па и психофизичким могућностима. Нашло би се и спонзора, јер и старији су захвални потрошачи, клијенти и „циљна група” – како то показују неки нови видови бизниса. Приватног, наравно.

Ако ништа друго, циклуси старих класичних филмова и репризе старих популарних серија добро су и једноставно решење. Као и овакви ТВ сусрети с исписницима, попут поменутог концерта. Ведрина и агилност оних на екрану подстицајно и охрабрујуће делују на вршњаке пред екраном. А могу да годе и осталима.