Од омладинског писца до класика

Василиј Аксјонов спада у писце који су обележили своје време. Шездесетих-седамдесетих година прошлог века био је изузетно успешан и популаран. Представљао је нов глас у руској књижевности и понудио је нов доживљај света, карактеристичан за прву послератну генерацију. У том доживљају одразили су се и очекивања совјетског друштва и полет у којем се оно тада налазило.

Аксјонов је прави изданак своје епохе. И његова биографија и његова књижевна каријера потпуно су одређене њоме. Његова мајка, Јевгенија Гинзбург, ауторка чувених успомена о Стаљиновим логорима (код нас преведених као „Хроника култа личности”), послата је у логор још кад је био дечак. Завршио је медицину, али као лекар је радио само четири године, пре него што се потпуно посветио књижевности. У настојању да прошири границе уметничке слободе, учествовао је у прављењу чувеног алманаха „Метропол” (1979), који је наишао на оштру осуду совјетске власти. Нашао се у емиграцији, у Америци, а било му је одузето и совјетско држављанство. Постепени повратак почиње већ 1989, а последњих година живео је у Француској и Русији.

Оставио је велики опус. Двадесет три романа, приче, драме, књиге за децу. Дело му је с временом пролазило кроз стилске и тематске промене. Ако су га прославили исповедни стил и лик младог урбаног човека новог доба, карактеристични за већину раних наслова, касније настоји да прошири тематски оквир и да жанровски и поетички експериментише. Средином седамдесетих година одступа од реализма и током већег дела емигрантског периода остаје доследан у тој одлуци. Његови тадашњи експерименти на неки начин припремају поступак руског постмодернизма. Међутим, у последњој фази писац се враћа класичним обрасцима које жели да удружи с моделима масовне културе. Рекло би се да је у томе најмање успео.

У Југославији Аксјонов је био добро познат и брзо прихваћен. Превођен је на српски, словеначки, македонски и хрватски. На српском су се шездесетих година појавила његова важна рана дела „Колеге”, „Поморанџе из Марока” и „Звездана возна карта”. Крајем осамдесетих загребачки издавач „Знање” објавио је у чувеној библиотеци „Хит” роман „Опекотина”, једно од његових најкомплекснијих дела. Тим поводом Аксјонов је тада боравио у Загребу, а неколико година касније и у Београду, где је наступио у Француској 7. Експериментални Аксјонов заинтересовао је и новосадског издавача „Братство и јединство”, који је објавио „Трагање за жанром”. Први покушај превођења „Московске саге” (са енглеског језика!) догодио се 1995. године. Дело је у целини изашло тек 2008 („Информатика”), када су се у издању „Геопоетике” појавили и „Ретки елементи” и већ друго издање романа „Москва ква-ква”. У овом последњем предмет пишчеве пажње су југословенско-совјетски односи из доба Информбироа, а међу ликовима су и Јосип Броз Тито и његово окружење, па је вероватно и то допринело тржишном успеху дела.

Иако се придржавао антикомунистичких уверења, Аксјонов није био политички ангажован, а ангажман није обележје ни његових дела. Он се нашао у положају дисидента због својих интелектуалних и естетских ставова, па је његово дисидентство заправо резултат неспоразума. О томе сведочи и чињеница да је у традиционално посвађаној емигрантској средини успео да са свима остане у добрим односима.

Најзначајнија је прва фаза његовог рада. Она је извршила највећи утицај на руску књижевност, а присутна је и у његовим каснијим трагањима. Генерацијски усмерена проза о младом савременику донела је низ новина. У средишту пажње нашли су се појединац и његов унутрашњи свет. Та, између осталог, и лирски обојена проза представила је младог јунака с модерним интересовањима и скептичним односом према свету. Окренутост западним узорима (Ремарк, Фицџералд, Хемингвеј, Селинџер, џез) омогућила је критици да говори о пишчевом западном опредељењу. Писац Јевгениј Попов пореди Аксјонова са Солжењицином и примећује како су се „Један дан Ивана Денисовича” и „Звездана возна карта” појавили исте године (1961). „Солжењицин и Аксјонов су две главе двоглавог орла, које гледају у разним правцима, једна на запад, друга на исток, али то је једно тело”. Напокон, треба поменути и чињеницу да је Василиј Аксјонов, тај неоспорни руски класик, доживео запажен успех и код западне публике, пре свега у Америци и Француској.