Мачје мистерије

Дикси Хемингвеј са славним презимењаком Ернестом баш никакве везе нема: она је бивша детективка која се после трагичне смрти мужа и ћерке враћа у родни град и постаје пет-ситерка – неговатељица кућних љубимаца свих врста: паса, мачака, корњача, папагаја. Четири романа Блејз Клемент приповедају о убиствима и злочинима које Дикси мора да разреши у паузама између шетања паса и чешљања мачака. Случајеви се врте око кућних љубимаца и њихових власника: тако у најновијем роману Клементове Мачкарка на усијаном лименом крову главну улогу игра Лео,мачак расе „чоколадна хавана“. Он обзнањује да се догодило свирепо убиство тако што наоколо разноси газдаричину крв на шапицама; у напетом финалу романа саплешће убицу својим дугим репом који је претходних двеста страна увек био тамо где не треба; џакче са мачјом храном послужиће као склониште за новац који је жртва украла. Дикси ефикаснијег помоћника заиста није могла пожелети.

Човеколика јунакиња Клементове је замишљена као „тврди“ етички баланс и поуздан васпитни утицај: читаоцу се шаље недвосмислена хришћанска порука да се за ближњег морамо бринути, ко год, какав год и у чему год био – кожи, крзну, длаци. Дикси је пажљива и саосећајна преко сваке мере: налази посао осамдесетогодишњем пензионисаном кловну, обилази бивше клијенте у старачком дому, решава љубавне јаде парализованог младића,а дечаку који се опоравља од операције на мозгу прошверцоваће у болницу његову керушу Мејзи – чудесни опоравак следи, у шта нисмо ни сумњали. Дикси дели кућне обавезе и одговорности са братом ватрогасцем, његовим дечком и лепо васпитаном дугодлаком мацом Елом Фицџералд и помало је заљубљена у локалног полицијског инспектора. Иако се у решавању случајева суочава са похлепом, уценом и суровошћу сваке врсте, суморна страна живота неће спречити победу добра и правде, па се све саге о Хемингвејевој завршавају идилично: мистерије су одгонетнуте, злочинци иза решетака,а мачји и кучећи сирочићи збринути код нових власника који ће их волети, пазити и – слушати.

О мачкама које решавају полицијске случајеве (или саплићу детективе док то чине) пишу и Клеа Сајмон, Рита Меј Браун, Невада Бар. Лилијан Џексон Браун је о новинару Квилу и две сијамске маце, Коко и Јам-Јам, написала укупно тридесет и пет романа. Убиства никад нису одвише крвава, злочини никад морбидни; заплети су једноставни а расплети очекивани. Мачке се у оваквим књигама деле на „детективке“ и „дружбенице“: или „активно решавају случај“, или се мазе око власника кад се врати из експедиције, прљав и разочаран. Јунакиња књига Лауре Левин, која се зове Џејн Остин (!) а зарађује за живот састављајући огласе „личне природе“, има мачка Прозака коме препричава невоље својих клијената – Прозак, наравно, помаже у решавању крађа и убистава тако што незаинтересовано (али надасве терапеутски) слуша газдарицу и једе само најскупље марке мачје хране. Сијамац Коко, дружбеник новинара Квила из романа Лилијан Џексон Браун, једе лососеи пилетину, обожава да гледа птице и руши књиге са полица: са тврдоглавим презиром одбија „обичну“ мачју храну, не воли да се мази, али без грешке нањуши злочин и ископа одлучујући доказ. Кокова партнерка Јам-Јам је привидно љубазнија и кооперативнија, али воли да крадуцка светлуцаве предмете и игра се лоптицама од папира које претходно избаци из канте за ђубре. Јунак Марте Грајмз је мачак Сирил који станује у Скотланд јарду, под верном паском детективског кора; Сали, једна од много фелинских јунакиња Маријан Бабсон, наслеђује милионско богатство па се за старатељство над њом боре многи похлепни рођаци с нечасним намерама – у циљу своје сигурности биће превентивно киднапована (односно, кетнапована). Власници ових виспрених мачака су пекари и библиотекари, новинари и детективи: мучи их криза средњих година или сећање на породичне трагедије и пропале бракове, али никад не губе веру у боље сутра, закон и правду.

Мачји детективски приправници решавају случајеве у које су им власници уплетени,а неретко и спречавају трагедије: сребрносиви мачор Џо Греј и његова верна љуба Дулси из романа Ширли Русо Марфи осујетили су бомбашки напад у ком би страдало пола села и локална црква. Ауторке малих мачјих епова (женска рука доминира у овом микрожанру) не иду даље од амбиције свог недосегнутог узора, Агате Кристи, да осмислеи реше„тиха убиства у домаћинском окружењу“. Мачје епопеје ионако су притока детективског романа, звана „угодне мистерије“: заплети и јунаци су „умивени“, лаки пороци и тешка зверства се тактички прећуткују,а морбидни или бизарни детаљи се заобилазе. Окружење је идилично (успорени провинцијски градић или скровито приморско месташце), све невоље су пролазне и решиве,а спокој се неизоставно враћа у мали лицидарски свет, као да клања, крађа и уцена никад није ни било.

Мачјим мистеријама које се већ деценијама навелико пишу и добро продају заједничко је једно – не жеља за литерарном славом или новцем, нити само љубав према животињама, као што бисмо напречац помислили. Аутори ових сахаринских пустоловина реализују вековну фантазију свих мачкара: мале длакаве својеглавце претварају у симулакрум људског бића. Антропоморфизовани мачји јунаци од неприкосновеног епицентра нашег дома и наше свакодневице постају средишњи интерес текста који читамо. Одлучујућу улогу у решавању злочина на папиру и у хватању кривца у имагинарном свету маце су добиле захваљујући нашој тајној жељи да проширимо сферу њиховог утицаја. Кад већ у кући и дворишту заводе ред, што не би и у некој детективској басни?