Путовање до краја света

Карловe Вари – Фестивалом је већ прострујала пријатна вест – хрватско-српском копродуцентском филму „Није крај” Винка Брешана, којем је на званичној пројекцији чешка публика тако здушно аплаудирала, припала је награда међународног жирија критике Фипресци, за најбољи филм у главном такмичарском програму. Шта ће и како одлучити официјелни жири на челу са француском продуценткињом Клоди Осар биће познато сутра увече током церемоније доделе награда и затварања фестивала.

У сваком случају, Брешановом филму није нимало лако у овогодишњем званичном програму јер су, за разлику од неколико претходних фестивалских издања, одабрани филмови веома јаки. Предњачи нови филм немачког редитеља Андреаса Дрезена – „Виски са вотком”, као довитљива а веома сложена комедија о несрећним, усамљеничким животима. Увек другачији, свеж и нов, Дрезен се овог пута определио за стварање филма у филму, испричавши занимљиву причу о глумцима и редитељу, продуценту и комплетној филмској екипи који данима на обали Балтика снимају филм епохе, костимирану драму о љубавном троуглу. Фокусирајући се на лик посрнуле, и у алкохол огрезле филмске звезде и великог заводника Ота, Дрезен отвара многа важна животна питања као што су старење, усамљеност, самоиспитивање и самодеструкција. То чини са пуно шарма и ведрог духа, доследно пратећи изврсни сценарио који потписује Волфганг Колхасе.

Пријатно изненађење приредио је и италијански филм „Слобода – За све је крив Јуда” Давиде Ферарија, музичка затворска комедија о деликатности дефинисања појма слободе и отварању библијских тема. У један италијански затвор пристиже млада позоришна редитељка, иначе Београђанка Ирена, у изврсном тумачењу пољске глумице Касије Смутњак, која је ангажована да са затвореницима, у оквиру програма њихове социјализације и рехабилитације, припреми ускршњу представу. Њену младост и енергију, њену жељу за стварањем модерне и алтернативне представе, затвореници сјајно прихватају. Спремни су чак да изведу и сваку плесну кореографију и прихвате сваку улогу, осим улоге Јуде. Ту настају сви проблеми и из тога се рађа и изненађујући крај овог филма у којем све улоге робијаша играју заиста они сами. Ферарио је са њима дуго радио као волонтер у програмима рехабилитације.

Словачки филм „Покој души” Владимира Балка, о пријатељству и издаји пријатељства, осваја својом уверљивошћу и документарношћу, док у пределе фантазије и психологизације води амерички филм „Хладне душе” Софи Бартес, у којем глумац Пол Ђамати игра самог себе у процесу освајања лика ујка Вање у истоименом Чеховљевом комаду.

Мексички филм „Црна овца” Умберта Оскариза сведочи о енергичности млађе генерације филмских аутора ове земље, кроз причу о нади и бунтовништву, док „Нисам твој пријатељ”, нови филм аутора „Таксидермије” Ђерђа Палфија, истражује мрачну страну људских односа.

Међу боље филмове спада и пољски „Свиње”, знаног редитеља Роберта Глинског, који нуди детаљан портрет скривених проблема савремене Пољске. Дечија проституција, суровост капитализма који је у ову земљу стигао пре двадесет година заједно са демократијом, постављање нових граница, али не оних у политичком, државном или економском смислу, већ у смислу морала, питања су која овим филмом поставља Глински.

Такмичарски програм и ове године је представио један јужнокорејски филм. Овог пута реч је о поетском делу „Хималаји, где ветар станује” Џеона Со Ила, са сјајним Чои Мин Сиком (памтимо га по улогама у Чан Вук Парковим филмовима „Олд бој” и „Симпатија за госпођу Освету”) у главној улози. Кроз необично путовање до крова света, аутор филма казује много тога о људској изолацији, робовању градовима без душе, користећи се дугим кадровима и избегавајући било какве музичке тонове.