Ђавоље вароши

Мучиле су Жику Николића сметње у комуникацији са учесницима наградне игре током последњег издања „Шаренице”. Чинило се да би се лакше споразумели онако по народски: прст у уво па гласом преко брда. Овако су се узалуд довикивали телефонским путем за који је водитељ с разлогом приметио: „Баш су везе без везе”... Но, био је стрпљив и упоран и омогућио је гледаоцима да се ипак јаве и да освоје нимало мале награде својим знањем о – Србији.

И овај квиз, као и емисија у целини, као и све претходне уосталом, била је управо њој посвећена. Нудила је слику Србије у малом, њену историју, природне лепоте, народну традицију, културне знаменитости, вредне и занимљиве људе. Сакупљено је и збијено све то код Николића на гомилу, понекад без јасних актуелних повода, понекад без директније међусобне везе, понекад хаотично у убрзаном смењивању приче, песме, снимљених прилога, понекад произвољно у преклапању гостију који кувају и оних који приказују нове књиге, оних који играју у опанчићима и оних који свирају „на струју”.

Али то је Србија какву Николић воли и какву приказује широком гледалишту. А оно је масовно прихвата управо зато што је другачија од доминантне на већини постојећих националних телевизија. То је живот Србије ван њених највећих градова, ван елитних дворана, модних писта, спортских арена, далеко од свих главних „стејџова”, од политичких до музичких. Ту нема места за фенси места, која привлаче већину репортера престоничких ТВ станица, за уметничке премијере и фестивале, за престижне турнире и лигашка надметања.

Николић показује да у Србији постоје и села. А а у њима љупке дечје фолклорне групе, лепе девојке и снажни момци, добре домаћице спретних руку, вешти бацачи камена с рамена, скакачи из места, пењачи „уз багрем”... Показује да има малих вароши које се труде да се урбанизују, физички и духовно, које имају своје приљежне хроничаре, инвентивне културне прегаоце, виспрене привредне предузетнике... Показује изврсне бање које се уређују да би биле не само лековите него и привлачне, пределе чије туристичке могућности још нису искоришћене како ваља...

„Жикина шареница” помогла је да се такав један локалитет пробије у конкуренцију за „светска чуда” подржавајући кандидатуру Ћавоље вароши. То је она необична природна грађевина крај Куршумлије која се засад одлично котира у међународној конкуренцији.

У међународној конкуренцији тренутно добро пролази и „Ћавоља варош”, дебитантски филм Владимира Паскаљевића. Редитељ, по сопственој изјави за ТВ, није случајно изабрао тако симболичан наслов за ово критично-хуморно виђење савремене Србије. Таквом погледу нема се шта замерити. Али, хвала и Жики Николићу за редовну дозу оптимизма у гледању на живот овдашњи, као и за подстицај акцији да нас свет упозна и по оној земљано-каменој, а не само по целулоидној ђавољој вароши.