Пријатељство уз стереотипе

Руси нису задовољни понашањем Сједињених Америчких Држава. Чак 75 одсто житеља највеће земље на свету сматра да Вашингтон злоупотребљава своју војну, економску и политичку моћ у односима са другим државама. То је резултат недавног истраживања које је, у сарадњи са универзитетом Мериленд, спровела америчка организација „WorldPublicOpinion”, у којем је, осим већ поменутих Руса, учествовало скоро двадесет хиљада грађана из још деветнаест држава.

Ако је „за утеху” Американцима, лошије од Руса о њима мисле у Кини, Јужној Кореји, Турској, Пакистану и Палестини. Укратко, чак 60 одсто житеља наше планете сматра да САД користе статус суперсиле како би натерале друге државе да своју политику спроводе, пре свега, у складу са интересима Вашингтона. Житељи 17 држава у којима је спровођено испитивање мисле да САД не поштују међународно право, а у 11 земаља нису задовољни понашањем Вашингтона када је реч о климатским променама.

Помирљив сусрет у Москви

Прошлонедељни сусрет америчког председника Барака Обаме са руским колегом Дмитријем Медведевом у Москви био је, међутим, много помирљивији. Додуше, госту с друге стране Тихог океана није приређен велелепан дочек, у каквом су могли да уживају неки његови претходници, али није било ни претерано оштрих критика на адресу вашингтонске администрације. Као да је све било наштимовано не би ли се показало да се ради о двојици саговорника који припадају сличној генерацији и озбиљно приступају свом послу. Посебно данас, када проблеми који муче две стране, дефинитивно, вапе за системским и усаглашеним решењима: смањење нуклеарног наоружања, неширење НАТО-а на исток, проблем Ирана, Северне Кореје, Авганистана, међусобна трговинска размена...

Атмосфера дружељубља двојице лидера потрајала је и наредних дана, током самита Г-8 у италијанском граду Л’Аквили. Ипак, тешко је рећи да су између САД и Русије ратне секире сасвим закопане. Наиме, једва дан по растанку Обаме и Медведева из Стејт департмента је стигла изјава да било какво одустајање од изградње америчког противракетног система у Европи (Пољска и Чешка) једноставно не долази у обзир. У Москви нису оћутали: поручили су да су спремни да, као одговор, разместе своје ракетне системе – у Калињинграду.

Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност из епохе америчког председника Џимија Картера, упозорио је да две велике силе, уколико заиста теже сарадњи на глобалном плану, морају јасно да дефинишу три основна задатка: прво, одређивање области у којима нема спорних момената, друго, проналажење оних додирних тачака које не противрече појединачним интересима, а које је могуће решавати у складу са „правилима игре“, тј. у оквирима важећег међународног права и, треће, стварање геополитичког контекста у којем би Русија препознала свој интерес за сарадњу са евроатлантским светом. Први задатак је релативно лако решив, други је деликатан, али је његово решавање неопходно како се не би поновио август 2008. (руско-грузијски рат), док је трећи могуће испунити једино одлучним и стратешки јасним деловањем.

Са друге стране, последњи совјетски председник Михаил Горбачов сматра да су америчко-руски односи пали на ниске гране из простог разлога што САД у својој постхладноратовској моћи нису схватиле да и оне неминовно морају да прођу кроз неку врсту „перестројке“ (некадашња Горбачовљева политика промена у СССР-у и отварања према Западу), уколико искрено намеравају да из вода конфронтације уплове у воде сарадње. „На Западу су многи били спремни да крах СССР-а тумаче као победу старог западног система и одустали су од изградње новог светског поретка, заснованог на консензусу“, изјавио је Горбачов у интервјуу америчком недељнику „Њусвик“.

Русија као Америка

Иако Обама (уосталом као и Медведев) припада генерацији која не памти „хладни рат“ и његов врхунац – кубанску ракетну кризу – тешко успева да превазиђе стереотипе из прошлости. Током посете Москви, говорећи групи тамошњих студената, изјавио да САД желе Русију да виде јаку, богату и просперитетну. Проблем је, међутим, то што америчка администрација као еталон ка којем би Русија требало да тежи и даље види искључиво демократију, такозваног западног типа. Тачније, онај облик друштва у којем су они (Американци), за сада, неприкосновени. Ништа друго.

Историја двадесетог века показује, међутим, да поменути еталон ни издалека није функционалан колико су рачунали његови творци. И да у сукобима са другим друштвеним системима (не само са руским), једноставно, не налази праве одговоре. Уосталом, испитивање чије резултате смо навели на почетку – то најбоље показује.