Неколико слика из Сибира

Дочекаше ме на аеродрому Ришћино у Тјумењу и сместише у неки стан недалеко од градилишта. Обичан изнајмљени стан у „хрушчовки“, личи на просветне станове у радничкој колонији у Краљеву; стара столарија, предратна машина за веш, купатило које никад није кречено. Најважније је да је топло. Напољу јануар, прави сибирски јануар.

Пред крај првог радног дана сви се некуд нагло разиђоше, једва једног ухватих да ми покаже по оној мећави где ми је стан. Мисле да сам јутрос запамтио кад су ме оно по хладноћи и вејавици смандрљали у кола. Доведе ме човек до пред врата и оде. Џаба, не могу да уђем, испречила се велика гвоздена врата на улазу у зграду. Имам кључ, али као да га и немам. Како год да окренем, неће да се откључају. Добро сам обучен, али ме издаје стрпљење и хвата језа од помисли да ћу да се смрзнем пред вратима топлог стана. Почех да обигравам око зграде. Знам да ми је стан на трећем спрату, знам и број стана, али не могу да одредим које је мој прозор да га разбијем и дозовем цимера који седи у топлом и баш га брига. Откуд сам данас знао да ће ми затребати његов телефон.

Не знам колико је времена прошло. Већ сам почео да помишљам на алтерна-тивна решења, кад се из мећаве помоли човек. Мора да је нека виша сила услишила моје молбе. Показа ми. Врата не треба да се откључавају, само гурнеш до краја кључ дугачак као тестере и нека закачка попусти.
Убрзо сам добио нови и леп стан, али сам и ту морао да прођем обуку откључавања и закључавања.

Браве на вратима су чудо, као и сама врата. Врата су двослојна, спољна метална, унутрашња од дрвета. Кад отвориш та метална онда си ушао у стан, али ако хоћеш да их закључаш великом металном кључаницом то не можеш једноставно да урадиш. Велики творац те чудне направе се потрудио да прво мораш да потиснеш кључаницу наниже, па тек онда хоризонтално. Али кад једном савладаш те вештине, и позатвараш неколико брава за собом, онда са сигурношћу можеш да кажеш - мој дом је моја тврђава.

Неки дан ме потресла трагедија о којој је брујао цео Тјумењ. Пожурила мајка на посао, довела петогодишње дете до врата обданишта и отрчала да не закасни. Дете је гурало тешка замрзла врата, није успело да их отвори, а напољу минус двадесет и пет. Нико више није ни улазио ни излазио. Нашли су малишана пред вратима када је све већ било касно.

***

Обично се мисли да је у Сибиру вечита хладноћа, а није. Лета су врућа као и код нас, али су много краћа – само јули и август.

Наговорише ме да се одвеземо на једно језеро у тајги, педесетак километара од Тјумење. Као у огромној шкољци од песка, у сред борове шуме, сместило се велико бистро око. Око језера по шуми паркиралиште најновијих корејских и јапанских возила, са понеким голфом, фордом или мерцедесом. Мноштво најновијих џипова. Залута и понека лада. Кола у хладу, а народ се пржи на плажи. Песак ситан као на Јазу код Будве или у Тунису, вода топла.

Око језера привремени дрвени локали у повоју, нуде ладно пиво и ражњиће. Зими се ти објекти смрзавају у непуштености и самоћи. Овде није упутно бити чувар плаже у зимском периоду. Овде онда врте роштиље под будним оком чувара шуме.

Човек ни сањати не може да се ту, у тој забити која није тако далеко од великог града, налази таква лепота.

Рекламе и путокази позивају и на друга језера и реке по тајги, али ја још нисам стигао да одем тамо. Радознао сам, али нема ни једног Мемедовића да ми друштво прави.

Нисам стигао ни на Топле изворе Тјумења, који раде преко целе године, што због мало слободног времена, што због лењости и недостатка подстицаја.

(/slika2)Нову годину сам дочекао у Србији, са својима. Пред полазак из Тјумења дивио сам се леденим скулптурама на многобројним местима у граду. Недалеко од мога стана су из леда извајали прелепу скулптуру двоице средњовековних ратника - Руса и Монгола. У парку Дечјег позоришта, покрај залеђене и пусте фонтане, мноштво ледених вајарских дела из дечије маште и бајки. Читав мали град од леда.

Свака установа и свака продавница имају обавезу да се за Нову годину украсе што лепше могу. Безброј окићених јелки по трговима, парковима, двориштима, у излозима. Са сваке веће зграде сијају разни украси и електронске умотворине. Велики трговински центри: ''Премијер'', ''Гудвин'', ''Метро'' и други бљеште као звезде падалице.

На сваком ћошку продавнице цвећа и усред зиме. Директан пут до женског срца овде води преко лепог букета цвећа. И то и зими и лети. Сваки други поклон је у сенци црвених ружа.

Куд год се окренеш видиш радост и светлост у сусрет великом празнику.

Неда се моја Русија овој транзицији. Очували су присутство духа и у овим поново смутним временима. На телевизији су најпопуларнији уметници који исмевају транзицију и глупости новог доба. Русија се враћа себи, у своје велико и моћно корито.

У Краљево сам стигао предвече, после годину дана. Делује ми као град којег је радост напустила. Полуосветљен, изгледа јадно, нигде ништа; ни јелки, ни скулптура, ни бљеска електрике, као да је нестало струје. Зона сумрака, полутаме и мрачних наговештаја. Шта је ово, браћо Срби?!

***
Ватромети су посебна прича. Обично све упоређујем са домовином. Гледам ватромет у Краљеву за Нову годину. Држава решила да мало потроши на радост своје деце. Поредим то са Тјумењом. Ватромет многих дечијих рођендана у Тјумењу је раскошнији од овог који је власт општине поклонила народу.

Поведоше ме једанпут на стадион у Тјумењу. Кажу биће велика фешта. Кад оно такмичење градова у ватромету. Финале. Надмеће се десетак градова Русије. Овога пута су превазишли и Кинезе.

вака екипа, односно сваки град се трудио да лепотом ватромета превазиђе све друге учеснике.
Толико лепоте за једно вече није било лако поднети. Многи наши су зажалили што им ту нису деца или унучад.

(/slika3)

Заиста је тачно оно - чудни су путеви твоји.

Позвали ме Руси на свадбу. Уз здравицу се мора нешто и рећи. Испричах и ја ко сам и одакле сам. Прихватише ме као свога. Један тип ми је био посебно симпатичан и стално би да ми нешто каже. Видим вуче га нешто к мени.

Упознасмо се. Каже, његов деда је био Србин. Донео га ветар првог светског рата и револуције у забачено сибирско село. Ту остао, ту се оженио, скућио и бројни пород оставио. Србију никада више видео није. Кад је умирао рекао је да му је то посебна и неостварена жеља. Мој познаник је Србију заволео преко дединих прича. Није још био у Србији, али ће доћи.

Па сад нека ми неко каже, да нас нема све до Токија.

Неки дан разговарам са Таџиком. Причали смо нешто о буреку, ћевапима и сомуну. Све речи разуме. Каже да се то и код њих тако каже. Певуши ''Ђурђевдан'' на матерњем језику. После ми у колима пусти цд. Питам га зна ли за Горана Бреговића и зашто су му песму украли. Не, каже, то је њихова песма и пева је неки Ахмадижон.

Нисам успео да одбраним Бреговићева ауторска права.

Мучим се да му на руском објасним још неке ствари, кад он каже:

- Прићај бре србски да те цела свет разумеје.

Радио са нашима па га индоктринирали.

Очигледно је да су Таџици пореклом Срби, само што то неће да признају.

***

У мају сам био на одмору у Србији. Баш тада решила ујана да умре, треба ићи на сахрану. Живела је само 101 годину. Шта да се ради, могла је још да живи али ето. Тако јој и треба кад је цео живот проживала у пасивним крајевима. И никад није летела авионом.

Колима сам прешао пола Шумадије да би стигао до завичаја да се опростим од ујне. Лепота и само лепота, богом дана земља. Све цвета, зелени се, буја, а небо као умивено и лепо лице мојег унука. Лепо уређене куће и дворишта на позадини пуној живота. Обрађене њиве и воћњаци. Многи рај замишљају овако.

Србијо, мајко, како си лепа!