Партизанова кћи

У својој едицији Есеји београдска издавачка кућа „ННК Интернационал” објавила је две студије из пера Владимира Набокова: о Флоберу и о Р. Л. Стивенсону (превод Маја Врачарић). Реч је о једном од предавања које је Набоков држао о познатим писцима (Џејн Остин, Дикенс, Кафка, Џојс...) а у овој књизи слој по слој анализира Флоберову „Мадам Бовари” и Стивенсоново дело „Др Џекил и г. Хајд”.

Више него занимљива запажања показују због чега је и сам Набоков сјајан писац, што он управо демонстрира и својим трећим романом, „Лужинова одбрана” (исти издавач, превод Бранко Вучићевић) о дечаку који није омиљен ни у породици ни у друштву. Његова велика љубав према шаху донеће му утеху, и титулу, али ће га и одвести у опсесивност из које неће бити излаза...

Београдски „Плато” објавио је у преводу Љиљане Марковић роман Луја де Бернијера „Партизанова кћи”, у којем главна јунакиња, из околине Београда, у Лондону упознаје мушкарца коме попут Шехерезаде, прича причу нашег поднебља. Као што њен познаник слушалац каже, те приче су нужно, као и њени јунаци, опседнуте историјом која од њих „истискује логику и човечност и заводи их у херојску глупост”.

Ричард Бах је очарао свет својом књигом „Галеб Џонатан Ливингстон” а сада су пред нама, у издању „Моно и Мањане” и преводу Зорице Манчић његове „Илузије”, књига у којој говори о авантурама самопрозваног месије, иначе механичара у пензији. Разговори су пуни животних мудрости које су и иначе ту надохват руке, али које људи, обузети неким суштински минорним стварима, не успевају да често виде.

У едицији „Дан и ноћ” издавачка кућа „Фабрика књига” објавила је стрип „Немирно море” Хелене Клакочар Вукшић, за који је 2000. године на фестивалу франкофонског стрипа у Ангулему освојила награду Алфа арт, за најбољу књигу страног аутора. Стрип „Немирно море” говори о сналажењу младог брачног пара са дететом, који у освит распада Југославије креће катамараном на путовање. Њихов пут који је имао сасвим другу сврху, уживање, претвара се у ноћну мору и тежњу да се, у једном даху, савлада осећај губитка домовине и прилагођавање на нову земљу у којој би требало да почне нови живот... Страшно подсећање, кроз одличан цртеж и сажети, али прецизни текст.

Грегори Мегвајер и његов првенац „Злица. Живот и време Зле вештице Запада” (издавач „Бук и Марсо”, превод Вељко Никитовић) уводе нас у једну земљу у којој животиње говоре, девојчица има зелену кожу и као будућа Зла вештица својим ставовима људе тера да преиспитују природу зла. Критичари овај роман пореде са Хобитом, Алисом и чаробњаком из Оза. Негде између, отвара нам нове видике у пространства маште.

„Стилос” из Новог Сада објавио је два занимљива романа: „Колач вечности” Ел Њумарк (поднаслов гласи: Постоје ли чувари знања о бесмртности, превод Војкан Губеринић) у којем се радња одиграва у Венецији и чији је јунак из сенке Књига која, наводно, у себи крије решење свих загонетки људског постојања. Време у којем су живели Борџије и у којем ученик учи што је могуће више од мајстора како да се опстане у свету лажи и моћи, гарантује леп провод уз књигу. Баш као и роман „Професорка клавира” Џенис Ј. К. Ли (превод Дубравка Попадић Гребенаровић) чија јунакиња стиже у Хонгконг (радња се одвија педесетих година прошлог века) у којем улази у колоплет догађаја-последица сећања на рат. Самоћа коју на крају бира, неприметност у гомили која тече незаустављиво као река, цена су једне нове слободе после свих патњи и личног сазревања.