ГАЗИМЕСТАНСКИ СИНДРОМ

Рокови долазе и пролазе, али овај који се неумитно примиче озбиљно прети даљим погоршавањем односа САД и Европске уније са Русијом, још више стабилности Балкана и највише политичкој будућности Србије. Наравно да је реч о Космету, том несрећном делу територије чији се будући статус обрушава попут оштрице Дамокловог мача. После седнице Савета безбедности ваљда је и последњим неверним Томама јасно да су европски унионисти ушли у колону са Американцима па и они говоре о "назаустављивом путу" Косова ка независности.

Тачно је да се јединство у ставовима ЕУ не мери са четири деветке чистог алуминијума, поједине чланице задржале су право на резерве, али оне се фактички своде на чињеницу да ове земље неће пожурити у признавању независности која се очекује за неколико недеља. Пропала је идеја Русије и Србије да Унију поделе до мере која би је паралисала.

Распоред потеза за недеље које предстоје је поприлично дефинисан: председнички избори у Србији, потом декларација о независности којој је, тврде у Приштини, већ одређен датум, а онда појединачно признавање нове балканске државе. То што ће она и даље више личити на протекторат него на истински независан политички ентитет, престаје да буде моја брига.

Руси упозоравају да ЕУ и НАТО нису надлежни за Косово и отворено прете ветом у Савету безбедности. Што значи да ће Запад избећи овај пут који би водио у директну колизију, али уз могућност да генерални секретар УН у јануару да легитимитет косовској мисији ЕУ.

Без обзира на сва дипломатско-правна меандрирања, упозоравају многи, свет ће се суочити са нечим што никако не личи на успостављени међународни поредак: заобилажење Уједињених нација, повреда њене Повеље и игнорисање резолуције Савета безбедности.

Тешко да није тако. Но, то је прича о прижељкиваном развоју догађаја на коју се кроз историју по правилу позивају мали и слаби. Управо они, попут Србије, који спас траже у светској правди, повељама и договорима. Или они, попут оснажене Русије, који би да преузму заставу моралне чистоте коју је "лидер слободног света", Америка, укаљала на многим фронтовима.

Нема сумње да ће независно Косово, колико год Вашингтон покушавао да га представи као "преседан", имати своју глобалну и регионалну радијацију. Али, чеше се онај кога сврби. Шта ће бити у Јужној Осетији или Абхазији, шта у Трансдњестру или Баскији, није наша превелика брига. Нисмо светски играчи.

Шта ће бити са Републиком Српском, шта са Македонијом, па и Црном Гором? Да ли постоје планови о стварању велике Албаније? Сувише је близу да се о томе не би бринули.

Проблем је што је брига пречесто накриво насађена. Државни секретар за КиМ изјављује да ће САД бити одговорне ако због једностраног проглашења независности дође до радикализације стања у региону. Не разумем. За претпоставити је да ће косовски Албанци бити задовољни, да неће имати повод за "радикализацију стања". Што значи да ће нестабилност унети неко други. Ко? Срби?

Текући живот је брутална појава. Велики моћник је своје планове искројио у време када није имао опозицију у Кремљу. И од њих не одустаје. Земља која се већ једном подметнула, и зато била бомбардована, могла би брже да учи. Морала би прагматичније да препознаје глобалне намере и да у свету пуном неправди пронађе неку своју нишу у којој ће чекати повољнија времена.

Хоћу да кажем да је владајућа српска политичка елита – ако тако нешто уопште постоји – сем позивања на правду, повеље и резолуције, на историју и емоције, у другом џепу морала да држи сценарио за неповољан – и очекивајући – развој догађаја. Морала је да буде спремна и да одступи да би сутра, под повољнијим околностима стално мењајућег света, могла да наступи.

Позиција је све време била закуцана. Картографи су се тврдоглаво држали прашњавих архива. Исцртана је нека нова Мажино линија која Србију готово напречац, без свеобухватних анализа и далекосежних процена, гура у конфронтацију са Западом.

Занети "најскупљом српском речју", Косовом, догурали смо дотле да је омиљена постоктобарска дестинација – евроатлантска – постала проскрибована реч. Подстакнути вапајем "ко смо, шта смо без Косова", радикали бланко нуде војне базе Русији иако је тешко поверовати да ће нам велики пансловенски и православни савезник Косово сачувати. Српска црква позива на војне вежбе.

Међународна правда и резолуције о суверенитету и територијалном интегритету су једно, стварност друго. Као што некретнине некада немају много везе са животом.

Цинично, али део српске политичке елите више говори о територији него о људима. Заокупљени су са 15 одсто земље а ћуте о близу два милиона косовских Албанаца од којих очекују да са нама живе у заједништву. Сричу епове о колевци српске државности и духовности а не говоре о томе како сачувати косовске Србе. Не би ме чудило да подстакну егзодус како би себи сутра прибавили ореол великомученика.

Губитак Косова не би могао да се представља тако трагично да је та елита имала храбрости да јавно постави питање зашто су од Срба сви пожелели да се развежу: прво Словенци и Хрвати, онда и други, укључујући и косовске Албанце. Да ли, можда, има нашег доприноса њиховим сепаратизмима?

Неспремни да кажемо да је "цар го", доспели смо у ситуацију да Косово одлази а ми остајемо подељени по милошевићевским матрицама. Поново нас прогања газиместански синдром.

Срби се опет деле на оне које је понела националистичка страст и на оне који отворено кажу да им је важније шта имају у џепу него шта премијер и влада имају на Косову. Патриоте и издајници.

Расписивање председничких избора је зато морало да обзнани наслућиване поделе у коалицији. Јасно је да се оне тичу управо стратешких оријентација. Више се не ради о нијансама или болећивим компромисима. Косово је катализатор рашчишћавања пута ка будућности. Тренутак истине. Србија је на великом раскршћу.

Нико, наравно, не воли да губи. Ипак, ускоро ћемо се једног јутра пробудити и сазнати да Косово и формално више није у катастру државе Србије. Спољни кривци зашто ће тако бити већ су идентификовани. Има ли овде одговорности, или је неће бити јер се одлука о независности унапред сматра ништавном?

Нисам убеђен да зарад домаће политике неће бити лова на вештице. Зато унапред упозоравам на очекујућу излазну стратегију по којој је крив гласник, а не глас. Одбијам изговоре да кривце за губитак Косова "у нашим редовима" треба тражити међу онима који су се бавили анализама глобалних реалности, оних који су процењивали да правда неће тријумфовати над силом, оних које нису водиле емотивне жеље већ сурова стварност.