Марш у месту

Одавно се није догодило да један готово рутински статистички податак обрадује толико различитог света. Готово све слојеве друштва. У јуну, како су статистичари израчунали, према европској методологији, инфлација у Србији забележила је нулту стопу. Цене су, у глобалу, мировале. Било је, истина, неког комешања (комуникације, транспорт и образовање), али су њихов „несташлук” испеглала појевтињења хране и безалкохолних пића.

Тим се Србија, бар прошлог месеца, приближила развијеној Европи, где је инфлација, углавном због рецесионог пада потрошње, уз константно велику понуду добара и услуга, већ месецима око или тек изнад нуле. Ушли смо, бар за тих тридесетак дана, у свет цивилизованих земаља у којима се инфлација држи под контролом економским мерама и није плод некакве више, ђаволске, силе.

Шта се догодило да и нас задеси таква изненадна европска инфлаторна срећа?

Разлог је сасвим једноставан – држава је застала са поскупљењима робе и услуга из своје надлежности. Марширала је у месту. Минулог месеца није подизала акцизе и цене горива, струје, лекова, телефонских и других импулса, станарина… Свој овогодишњи договорени бонус од 15 одсто у вођењу економске, а нарочито антиинфлационе политике, испуцала је већ за шест месеци. Остао јој је луфт од свега једног јединог процентног поена.

Докле ће га сачувати остаје да се види, али реална стрепња, већ на јесен, постоји. Понајмање због отворене провалије у буџету. Последњи месеци у години увек су добар квасац за цене. Уз то, у једном делу владе преовладава уверење да нам је рецесија већи проблем од инфлације и да који проценат раста цена више, до 12 одсто ове године, није смак света.

Можда је то тако, али с тим ставом одмах се отвара читав низ других економских проблема. С инфлацијом од 12 одсто, тренутна је 8,3 процента, Србија и њена замрла привреда не могу очекивати јевтиније кредите. То што је НБС пре неки дан снизила основну каматну стопу на 12 одсто не значи да ће ту и остати или склизнути за који поен доле. Њу „храни” инфлација о којој држава, са својом неумереном јавном потрошњом и фискалним захватањима, не води много рачуна.

Једна недавна анализа је показала да би инфлација у Србији, када би се сасвим искључио „допринос” државе, била свега 2,8 одсто. То код нас у садашњим околностима, где држава и даље држи под својом шапом јавна предузећа и неке производе и услуге, није могуће.

О тим и осталим питањима, биће вероватно разговора и у предстојећим, августовским, консултацијама са мисијом ММФ, али суштина ствари није и не може да буде само у томе да ли ћемо ући у изнуђену приватизацију неког великог јавног предузећа не би ли намирили дефицит у буџету, већ како те и остале компаније довести у тржишну позицију – да о њиховим ценама и резултатима пословања одлучују понуда и тражња, а не држава оличена у министрима или менаџерима партија на власти.