Време антијунака

Пошто је кушао са сваког дрвета сазнања, од оног давног библијског, до последњег, нихилистичког, које пупи у другој половини деветнаестог века, злокобно се расцветава и обележава цео двадесети век и улази у двадесет први, могло би се рећи да је данашњи човек у сличној ситуацији у којој се налазио Улрих, главни јунак романа Роберта Музила (1880–1942) "Човек без својстава". Скалу ужаса и великих вредности које је прошао за два или више миленијума, коју неки доживљавају као човеков стални напредак у висине, а други као перманентни пад и још већи пад у светски кал, учинили су од најинтелигентније врсте на земљи биће које је све мање заинтересовано за свет око себе, биће које се не опредељује (јер су се сви избори показали као промашени), које завирује у своју нутрину, покушавајући на нађе какав-такав излаз.

Тако смо, а да можда тога нисмо ни свесни, постали сабраћа Музиловог јунака – постали смо људи без својстава, без смисла за стварност у коју смо, сартровски речено, бачени без своје жеље и без своје жеље учествујемо у неким догађајима који нас се и не тичу, симулирамо жива бића, а заправо смо само један Бодријаров симулакрум.

У томе се састоји наш назовинапредак – сами и без смисла за живот заваравамо се пред коначном истином тако што, као и Улрих, припремамо прославу неке годишњице, сумњичави и скептични као и Музилов јунак, питајући се постоји ли уопште држава чију годишњицу славимо. У "Човеку без својстава" та назовидржава јесте "Каканија" (то јест к. у. к. монархија, што ће рећи царска Аустро-Угарска у последњој години пред почетак Првог светског рата). И, док цео свет зна да се "Каканија" (каквог ли ненадмашног Музиловог цинизма!) распада, Улриху непозната држава, иако у њој живи, парадира и припрема се за прву велику светску кланицу.

У тој "сабласно-нестварној" атмосфери, Улрих, као секретар одбора за прославу једног важног јубилеја каканијске монархије, бива увучен у друштво људи којима не припада, које не разуме и, поврх свега, нема никакве сличности с њима, ни идеолошке ни интелектуалне. Несвесни распада који се, заправо, већ догађа, иако рат још није ни почео, окупљено друштво бескрајно и јалово разматра програм велике прославе, не схватајући да им стварност већ куца у главу.

Иако га је Музил назвао "човеком без својстава", Улрих је заправо једини који види ту ужасну јаловост која најављује распад дојучерашње моћне државе по свим шавовима; иако сумња у "стварност збиље", он је једини који ту збиљу осећа, па макар то било само снатрење неког смисленијег живота, и на крају (каквог ли обрта?), он, "човек без својстава", једини је људско биће које све то види и осећа.

Музил се дуго припремао за писање свог главног недовршеног дела. Прва свеска романа објављена је 1930. године, друга три године касније, а трећа (недовршена) после његове смрти, 1943. године. Прва свеска овог обимног романа обухвата грађу целе прве књиге, подељена у два дела која је писац назвао: "Као неки увод" и "Увек једно те исто". Велика светска економска криза тридесетих година није омела Музила да за три године штампа другу свеску. Да би обезбедио средства за живот он, инжењер машинства и доктор филозофије (докторирао на Ернсту Маху), дакле човек различитих и изузетних способности, почиње да се бави и неким "ситнијим" стварима – пише есеје за новине и одлази у Берлин да би радио као позоришни критичар.

Баш кад су нацисти дошли на власт, Музил због своје савести напушта Немачку и поново се враћа у Беч, где му 1933. године излази друга свеска "Човека без својстава". Убрзо, пошто је нацистичко лудило доживело невиђене размере, а његова јалова "Каканија" постала део Трећег рајха, Музил као и већина бечких интелектуалаца добровољно или принудно одлази у изгнанство. Музил то чини добровољно, уосталом као и многи немачки писци (Томас Ман, Херман Хесе), настављајући да ствара у неутралној Швајцарској и, наравно, да заједно лече своју савест због моралних грозота које је један аустријски, дакле каканијски, каплар спроводио над народом који је изнедрио Канта, Хегела, Гетеа, Шилера, Баха...

На своју срећу, или можда несрећу, Музил није доживео крај рата, нити објављивање треће свеске свог "Човека без својстава". Незавршен, појавио се 1943. у Швајцарској, годину дана после његове преране смрти, вероватно и као последица беде и заборава у којима је живео. Тек су његова литерарна сабраћа, пре свих Томас Ман, после рата обновили сећање на њега, подсетивши оне старе, заборавне и јалове каканијске, као и нове генерације да је Музилов роман један од највећих романа двадесетог века.

Иронија и ненадмашна психологија, проткана читавим есејистичко-филозофским пасажима, проткана Музиловим самосвојним језичким обртима, дуго су за савременике биле неразумљиве. Данашње генерације образованих читалаца пронашле су у Музиловом роману дах времена у којем живимо, онај тренутак кад си сам и кад те не разумеју јер ниси сврстан ни у какве редове, цивилне или војничке, били они каканијски, нацистички, стаљинистички, глобалистички или чак демократски! Онај ко може да проживи живот изван свих догми и друштвено пожељних правила – заслужује у најбољем значењу назив "човека без својстава".