Звуци „промашаја године”

Следећи сценарио је у последњих неколико деценија постао честа појава у свету популарне музике. Састав сними неколико сјајних албума, постигне светску славу и велики тираж. Публика и критика са нестрпљењем очекују сваки нови потез групе. Популарност музичара расте из дана у дан. Затим се нови студијски албум појављује у продавницама. А онда следи – разочарање. Лоше критике се ређају, продаја иде веома слабо, а бомбастични наслови у светским часописима попут „промашај године” обесхрабрују младе (па чак и прекаљене) ауторе. Ова прича добро је позната неким од звезда и звездица музичког шоу бизниса. Наредни примери илуструју ту причу.

Владајућа поп икона, Мадона, добар је пример како нечија каријера може ићи узлазном линијом без пуно осцилација. Ипак, није увек све тако „ружичасто” као што изгледа. Мадона је 2003. године уз велику „помпу” објавила студијски албум „American Life”. Упркос свим очекивањима, овај носач звука умногоме је подбацио, за разлику од неких његових претходника. Критика је била подељена: док су једни сматрали да је ово издање „несхваћено ремек-дело”, други су га дочекали „на нож” тврдећи да Мадона „није могла да објави већу будалаштину од ове”. „American Life” је на светском тржишту забележио знатно слабију продају од својих претходника (албуми „Ray of Light” и „Music”) и завршио тек на 32. месту најпродаванијих издања за ту годину, што је за звезду каква је Мадона свакако представљало велики неуспех. Симптоматичан је и податак да је ово био последњи Мадонин албум објављен за издавачку кућу „Maverick”. Већ од наредног издања поп дива снимала је под окриљем гиганта какав је „Warner Bros”.

И један од највећих рок састава свих времена, U2, прошао је моменте којима се Боно Вокс и екипа не би могли похвалити. Понос Ирске, U2 је „зарадио” епитет јединог рок бенда који је био „велики” током осамдесетих година прошлог века, да би у деведесетим постао глобални феномен. Албуми „Joshua Tree” и „Rattle and Hum” са краја осамдесетих допринели су том епитету, док је „Achtung Baby” из 1991. донео концептуалну промену у звуку и привукао „море” нове публике. После релативног неуспеха у утемељивању свог новог музичког имиџа на албуму „Zooropa”, очекивало се да даблинска четворка ствари „преломи” у своју корист на новом издању, планираном за 1997. годину. Оно што се десило било је знатно другачије. Десио се „Pop”. Ово је био албум који ни у једном погледу није донео оно што се од U2 очекивало. Стари фанови били су разочарани а нови нису стечени. Цинични коментари у медијима били су да се ни не може очекивати више од човека коме је бављење политиком постало слађе од бављења музиком. Наравно, ова опаска односила се на Бона. Упркос томе што није у потпуности „нацрњен” и што је на топ листама релативно добро прошао, „Pop” ипак представља до сада највећи музички подбачај великог састава.

Свако ко је одрастао уз музику деведесетих, вероватно се сећа и женског поп састава „Spice Girls”. Са два албума у две године, „Спајсице” су током 1996. и 1997. постале светски хит и продале око 45 милиона албума. Нажалост, „повратак” три године касније донео је сурово отрежњење. Поп квинтет напушта Гери Халивел, а од групе се очекивало много. Албум „Forever” који се појавио у новембру 2000. године, не само да није био наставак „срећне јесени” за „Spice Girls” (прва два албума објављена су такође у новембру) већ је представљао својеврсни увод у распад ове музичке атракције. Критике овог издања биле су, благо речено лоше, а и продаја је била знатно слабија. Овим подацима „кумовао” је лош однос између самих чланица састава и неодговарајућа промоција овог студијског издања.

Да ни величине попут Боба Дилана нису „имуне” на креативне падове сведочи његов албум „Self Portrait” из 1970. године. После низа маестралних носача звука током шездесетих година (као што су „Highway 61 Revisited” или „Blonde on Blonde”) нови LP подбацио је у много чему, а чак су се и угледни музички магазини попут „Ролингстоуна” дрзнули да напишу критику која почиње речима: „Каква је ово глупост?”.

Још једна од великих поп, ритам и блуз звезда, Мараја Кери, упала је у замку лошег „повратничког” албума. Студијско издање „Glitter” заправо представља музику из истоименог филма у којем је Мараја играла. Баш као и филм, и овај албум прошао је изузетно лоше. Критичари су ликовали тврдећи да глума и певање ретко иду заједно и да то успева само вансеријским уметницима. Цифре од двадесетак милиона продатих примерака претходних албума пале су на три. Убедљиво најслабијем тиражу издања од почетка каријере ове певачице допринео је и сам датум објављивања албума – фамозни 11. септембар 2001. године.