Zvuci „promašaja godine”

Sledeći scenario je u poslednjih nekoliko decenija postao česta pojava u svetu popularne muzike. Sastav snimi nekoliko sjajnih albuma, postigne svetsku slavu i veliki tiraž. Publika i kritika sa nestrpljenjem očekuju svaki novi potez grupe. Popularnost muzičara raste iz dana u dan. Zatim se novi studijski album pojavljuje u prodavnicama. A onda sledi – razočaranje. Loše kritike se ređaju, prodaja ide veoma slabo, a bombastični naslovi u svetskim časopisima poput „promašaj godine” obeshrabruju mlade (pa čak i prekaljene) autore. Ova priča dobro je poznata nekim od zvezda i zvezdica muzičkog šou biznisa. Naredni primeri ilustruju tu priču.

Vladajuća pop ikona, Madona, dobar je primer kako nečija karijera može ići uzlaznom linijom bez puno oscilacija. Ipak, nije uvek sve tako „ružičasto” kao što izgleda. Madona je 2003. godine uz veliku „pompu” objavila studijski album „American Life”. Uprkos svim očekivanjima, ovaj nosač zvuka umnogome je podbacio, za razliku od nekih njegovih prethodnika. Kritika je bila podeljena: dok su jedni smatrali da je ovo izdanje „neshvaćeno remek-delo”, drugi su ga dočekali „na nož” tvrdeći da Madona „nije mogla da objavi veću budalaštinu od ove”. „American Life” je na svetskom tržištu zabeležio znatno slabiju prodaju od svojih prethodnika (albumi „Ray of Light” i „Music”) i završio tek na 32. mestu najprodavanijih izdanja za tu godinu, što je za zvezdu kakva je Madona svakako predstavljalo veliki neuspeh. Simptomatičan je i podatak da je ovo bio poslednji Madonin album objavljen za izdavačku kuću „Maverick”. Već od narednog izdanja pop diva snimala je pod okriljem giganta kakav je „Warner Bros”.

I jedan od najvećih rok sastava svih vremena, U2, prošao je momente kojima se Bono Voks i ekipa ne bi mogli pohvaliti. Ponos Irske, U2 je „zaradio” epitet jedinog rok benda koji je bio „veliki” tokom osamdesetih godina prošlog veka, da bi u devedesetim postao globalni fenomen. Albumi „Joshua Tree” i „Rattle and Hum” sa kraja osamdesetih doprineli su tom epitetu, dok je „Achtung Baby” iz 1991. doneo konceptualnu promenu u zvuku i privukao „more” nove publike. Posle relativnog neuspeha u utemeljivanju svog novog muzičkog imidža na albumu „Zooropa”, očekivalo se da dablinska četvorka stvari „prelomi” u svoju korist na novom izdanju, planiranom za 1997. godinu. Ono što se desilo bilo je znatno drugačije. Desio se „Pop”. Ovo je bio album koji ni u jednom pogledu nije doneo ono što se od U2 očekivalo. Stari fanovi bili su razočarani a novi nisu stečeni. Cinični komentari u medijima bili su da se ni ne može očekivati više od čoveka kome je bavljenje politikom postalo slađe od bavljenja muzikom. Naravno, ova opaska odnosila se na Bona. Uprkos tome što nije u potpunosti „nacrnjen” i što je na top listama relativno dobro prošao, „Pop” ipak predstavlja do sada najveći muzički podbačaj velikog sastava.

Svako ko je odrastao uz muziku devedesetih, verovatno se seća i ženskog pop sastava „Spice Girls”. Sa dva albuma u dve godine, „Spajsice” su tokom 1996. i 1997. postale svetski hit i prodale oko 45 miliona albuma. Nažalost, „povratak” tri godine kasnije doneo je surovo otrežnjenje. Pop kvintet napušta Geri Halivel, a od grupe se očekivalo mnogo. Album „Forever” koji se pojavio u novembru 2000. godine, ne samo da nije bio nastavak „srećne jeseni” za „Spice Girls” (prva dva albuma objavljena su takođe u novembru) već je predstavljao svojevrsni uvod u raspad ove muzičke atrakcije. Kritike ovog izdanja bile su, blago rečeno loše, a i prodaja je bila znatno slabija. Ovim podacima „kumovao” je loš odnos između samih članica sastava i neodgovarajuća promocija ovog studijskog izdanja.

Da ni veličine poput Boba Dilana nisu „imune” na kreativne padove svedoči njegov album „Self Portrait” iz 1970. godine. Posle niza maestralnih nosača zvuka tokom šezdesetih godina (kao što su „Highway 61 Revisited” ili „Blonde on Blonde”) novi LP podbacio je u mnogo čemu, a čak su se i ugledni muzički magazini poput „Rolingstouna” drznuli da napišu kritiku koja počinje rečima: „Kakva je ovo glupost?”.

Još jedna od velikih pop, ritam i bluz zvezda, Maraja Keri, upala je u zamku lošeg „povratničkog” albuma. Studijsko izdanje „Glitter” zapravo predstavlja muziku iz istoimenog filma u kojem je Maraja igrala. Baš kao i film, i ovaj album prošao je izuzetno loše. Kritičari su likovali tvrdeći da gluma i pevanje retko idu zajedno i da to uspeva samo vanserijskim umetnicima. Cifre od dvadesetak miliona prodatih primeraka prethodnih albuma pale su na tri. Ubedljivo najslabijem tiražu izdanja od početka karijere ove pevačice doprineo je i sam datum objavljivanja albuma – famozni 11. septembar 2001. godine.