Лидери иза решетака

Има пуно ироније у чињеници да некадашња главна тужитељка Међународног суда за ратне злочине Карла дел Понте, сада амбасадор Швајцарске у Буенос Ајресу, с пажњом прати аргентинско правосуђе. Јер, упркос унутрашњим побунама, Аргентина је успела да на домаћу судску клупу стави све главешине војне хунте која је у време диктатуре (1976–1983) ликвидирала 30000 својих земљака осумњичених за неистомишљеништво.

Сви наредбодавци злочина сада су иза решетака, а у току је процес и против Карлоса Менема, некадашњег председника из постдиктаторске ере.Он ће, ако буде политичке воље и истрајности, бити осуђен што је испоручивао оружје Хрватској у време када су Уједињене нације ембаргом безуспешно покушавале да заштите балканско буре барута од ратне експлозије.

Кажу да је Латинска Америка „заборављени континент”, за разлику од Азије –„континента будућности” или Африке – континента „савести човечанства”. Има у том забораву и добрих страна: Неки мисле да је баш зато друга заборављена а јадна Америка успела да на домаћем терену понекад истера правду чак и над моћницима.

Случај са Албертом Фухиморијем који је побегавши у Јапан, због порекла добио уточенишко држављанство, најбоље говори о овом латиноамеричком парадоксу. Седамдесетогодишњи Фухимори је,вративши се у Перу, завршио на суду, а мислио је да ће поново заблистати на председничкој функцији. У априлу је осуђен на 25 година зато што је стрељачким одредима одобрио ликвидацију обичних грађана. У прошли понедељак зарадио је још седам година зато што је из државне касе са 15 милиона долара наградио свог главног обавештајца Владимира Монтесина. Пре тога на шест година робије осуђен је због злоупотребе положаја. За две годинена оптуженичкој клупи у Лими бившем председнику изречене су три пресуде за злодела почињена у току владавине.

Чилеанскоправосуђе није стигло да за живота осуди свог диктатора Августа Пиночеа. Можда баш зато што га – због заслуга у ликвидирању чилеанске демократске левице – никада нису заборавиле веће силе Пиноче је некако избегао и кућни притвор у Лондону и потерницу коју је због злочина против човечности потегао Мадрид. Код куће је био позиван у полицију, узети су му и отисци свих десет прстију, правосуђе се колебало између његових милионских рачуна у америчким банкама и стотина ликвидираних у тајним мучилиштима, али је умро на слободи.

А Карла дел Понте, која је усвојим мемоарима покренула и питање злочина косовских Албанаца, сада као амбасадорка не сме да говори о претходним пословима, па јој само преостаје да у Буенос Ајресу прати мукотрпну борбу између моћи и закона. Суђења су, кажу њени домаћини, лек против колективног заборава и превентива против непочинстава у будућности.