Урбана зона

Душко Кораћ свакако је веома задовољан. На финалној утакмици Светске одбојкашке лиге оборен је рекорд – у Београдској арени било је више од двадесет две хиљаде гледалаца. За тај успех може се, уз популарност овог спорта и одличне игре подмлађене репрезентације Србије, заслужним сматрати и спортски новинар РТС-а.

Од самог почетка овог турнира коментатор је током директног преноса много речи посветио наговарању оних којима се обраћао да собне фотеље замене седиштем на трибинама. Сладио им је гледање уживо, обавештавао их да улазнице нису нимало скупе, позивао на дужну подршку нашим момцима који се срчано боре с опасним противницима. У свом племенитом заносу ризиковао је да га за увреду туже прва имена естраде, такозвани „народњаци”. Више пута их је, наиме, довео у везу с попуњеношћу простора на начин који би именовани певачи и певачице могли сматрати по себе омаловажавајућим. Јер, Кораћ је често као аргумент потезао следеће: кад Арену може дупке да напуни тај и тај, та и та… зашто да не буде крцата кад су на терену врхунски мајстори спорта.

И „срамота” те врсте избегнута је убедљиво. На финалном окршају између Бразила и Србије било је публике из земље и окружења, а у њој се нашао и председник републике. Као приватно лице очигледно, скрајнут, без видљиве пратње, одевен баш спортски – илити „кежуал”, како би то рекли модни стручњаци (она жвакаћа гума ипак је превише наглашавала стил „само опуштено”).

Но, о председниковом „имиџу” има ко службено да брине. О Кораћевим коментарима такође – уз битну напомену да није лишен самокритичности те је и овог пута као један од јаких разлога да се дође у Арену придодао: тада нећете слушати мене!

Коментаторима директних преноса сваке врсте мора се као олакшавајућа околност узети да раде у посебним, динамичним, узбудљивим па и стресним околностима, те да то нису прилике погодне за фини рад речима и брушење сваког израза.

Али постоји један део програма Радио-телевизије Србије коме се такав задатак мора испоставити без остатка и попуштања. У питању је говор о култури и уметности у низу прилога или редовних специјализованих емисија којима јавни РТВ сервис испуњава своју темељну програмску обавезу. У тој смеси информативно-критичарских састојака све врви од неприродних и произвољних комбинација појмова, од целомудрених а испразних фраза, од потпуно непотребног броја страних речи, од наоко стручних термина који компликују значење и отежавају разумевање. С упадљивим изузетком Бранке Криловић и Марине Николић, које изврсно посредују гледалишту позоришне, односно музичке догађаје, већина осталог говора о уметности пати од вишка ауторске језичке слободе и мањка лекторске умешности.

Чак и кад рецензије ликовних изложби, књига, дизајна, мултимедијалних остварења нису намењене општој публици „Дневника” или емисија сличног типа него претпостављеним посебно заинтересованим деловима јавности, поменути „дискурс” нема нарочитог смисла. А сасвим је бесмислено, рецимо, да се у иначе брижљиво садржајно и визуелно уређеној емисији „Урбана зона” говори о „новом луку”. Или је „њу” – или је млади или стари, црни или бели.

Простоти овдашњој, а има је несумњиво, не треба опсењивања. Ваља јој просвећивања, за шта српски може сасвим добро да послужи. А и енглески, кад му је и где му је место.