Блуз за опстанак

Ај­ви Лиг је за­јед­нич­ко име за осам нај­пре­сти­жни­јих уни­вер­зи­те­та у Сје­ди­ње­ним Др­жа­ва­ма. Да би се до­спе­ло на не­ки од њих по­треб­ни су но­вац, та­ле­нат, при­пад­ни­штво ви­со­ким дру­штве­ним сло­је­ви­ма, ам­би­ци­о­зност, пре­да­ност, од­го­вор­ност, ди­сци­пли­на и дру­ге слич­не ства­ри. Уни­вер­зи­тет „Бра­ун” из нај­ма­ње са­ве­зне др­жа­ве Род Ај­ленд при­па­да тој ску­пи­ни. Тро­је ње­го­вих ди­пло­ма­ца чи­ни рок са­став „The Low Ant­hem”. Ви­со­ко обра­зо­ва­ње, сте­че­но у шко­ли чи­је је име си­но­ним за ели­ти­зам и дру­штве­ну при­ви­ле­го­ва­ност, ста­ви­ли су у слу­жбу рок му­зи­ке.

На њи­хо­вом но­вом ал­бу­му „Oh My God, Char­lie Dar­win” до­шло је до су­да­ра дар­ви­ни­зма и ро­кер­ске ми­то­ло­ги­је. Иде­је о при­род­ној се­лек­ци­ји, бор­би за оп­ста­нак, о пре­жи­вља­ва­њу нај­ја­чих и нај­спо­соб­ни­јих, ста­вље­не су на­су­прот ро­кер­ској сим­па­ти­ји за сла­бе и уса­мље­не, мар­ги­на­ли­зо­ва­не и од­ба­че­не.

Пе­сме, ко­је жан­ров­ски при­па­да­ју ста­рин­ском кан­три­ју, „се­ку­лар­ном го­спе­лу” и апо­ка­лип­тич­ном фол­ку, по­при­шта су тог су­ко­ба. Оне има­ју „ван­вре­мен­ска” свој­ства. Не мо­же да се од­ре­ди вре­ме из ко­јег по­ти­чу. Зву­че као да сти­жу ди­рект­но са па­лу­бе бро­да „Меј­фла­у­ер” ко­јим су пр­ви до­се­ље­ни­ци при­сти­гли у Но­ви свет, а из­во­ди их бенд ко­ји је, уз са­став „Fle­et Fo­xes” и пе­ва­ча са псе­у­до­ни­мом Бон Ивер, нај­ва­жни­ји пред­став­ник ак­ту­ел­ног нео­фол­кер­ског по­кре­та.

На ал­бу­му „Oh My God, Char­lie Dar­win” као да на­сту­па­ју два раз­ли­чи­та бен­да. Ре­пер­то­ар је, на­и­ме, по­де­љен на два де­ла. Је­дан чи­не хим­нич­не ну­ме­ре „Char­lie Dar­win”, „To Ohio” и „Tic­ket Ta­ker”. Бен Нокс Ми­лер, глав­ни лик у гру­пи, пе­ва их хе­ру­вим­ским фал­се­том ко­ји, по­ред то­га што су­ге­ри­ше ре­ли­гиј­ску ди­мен­зи­ју, ствар по­ве­зу­је са Ни­лом Јан­гом и ње­го­вим де­лом. Де­ли­кат­ну му­зич­ку прат­њу обез­бе­ђу­ју Џеф При­стов­ски и Џо­си Адамс, но­ва чла­ни­ца ску­пи­не. Ра­де то на нео­бич­ним, ар­ха­ич­ним ин­стру­мен­ти­ма ко­ји му­зи­ци да­ју за­во­дљи­ву па­ти­ну.

Ком­пле­мен­тар­ност ко­ју су „The Low Ant­hem” ус­по­ста­ви­ли из­ме­ђу овог де­ла ре­пер­то­а­ра и дру­гог, раз­у­зда­ног, блу­зер­ско-ро­кер­ског, нај­ве­ћи је ква­ли­тет ал­бу­ма. Фу­ри­о­зни рит­мо­ви ну­ме­ра „The Ho­ri­zon Is A Belt­way” и „Ho­me I’ll Ne­ver Be” (му­зи­ка: Том Вејтс; текст: Џек Ке­ру­ак) има­ју хип­но­тич­ко деј­ство. Во­де слу­ша­о­це у пла­нин­ске за­би­ти Но­вог све­та где бр­ђа­ни ђу­ска­ју у не­ком ам­ба­ру сла­ве­ћи ко зна шта и ко зна ко­га. Слич­но је и са пе­смом „Cham­pion An­gel”. Зву­чи као да Боб Ди­лан гру­ва са ци­ган­ском бан­дом на не­ком пи­ја­ном се­о­ском ва­ша­ру.

„The Low Ant­hem” пе­ва­ју о жи­во­ту, љу­ба­ви, смр­ти и ре­ли­ги­ји. Ра­де то на нео­би­чан на­чин. Ком­би­ну­ју по­ет­ске сли­ке и му­зич­ке об­ли­ке пре­у­зе­те од Ни­ла Јан­га, Бо­ба Ди­ла­на и То­ма Веј­тса са би­блиј­ским фан­та­зма­го­ри­ја­ма и дар­ви­ни­стич­ким по­сту­ла­ти­ма. На ал­бу­му „Oh My God, Char­lie Dar­win” кључ­не сце­не ро­кер­ског ми­та пре­при­ча­не су на нов, свеж и нео­че­ки­ван на­чин.

По­тра­га за из­гу­бље­ним вред­но­сти­ма до­би­ла је но­ви смер.