Сликарство као судбина

Ко је заправо био Милан Бутозан? Један од наших великих сликара, признати представник неокласицистичке сликарске школе, рођени Панчевац и српски Микеланђело, или све то – уз додатак: оспоравани аутор специфичних фресака у капели на православном гробљу у свом родном граду. А њихова судбина, мистериозна као и његова смрт, даје посебан печат његовом стваралаштву...

Фреске, чија је интересантна историја била повод за причу о Бутозану, коју је „Политика” недавно објавила, до данас су неколико пута испитиване, отворено је неколико сонди и поједини фрагменти сада се јасније виде. Радови на фрескама у тренутку док читате овај текст стоје. Верујемо да стручна јавност ипак неће заказати, ако ни због чега другог, онда зарад њихове уметничке вредности и свеобухватног сагледавања заоставштине овог великог сликара међуратног раздобља.

После објављивања нашег текста, јавио нам се Станислав Живков, историчар уметности и аутор монографије о Бутозану „Трагања за сликом”, објављене у електронском издању, који нам је дао још неке, до сада не много познате, податке о Бутозану.

Милан Бутозан, академски сликар, вајар, графичар, књижевник, ликовни критичар и педагог, родио се у Панчеву 1905. године, а умро у Загребу 1943. године, под још увек званично неразјашњеним околностима, приликом саслушања у полицији. Ни дан данас се не зна где је сахрањен. Озбиљно уметничко школовање започиње на Краљевској уметничкој академији у Загребу, у класи тада чувеног професора Јозе Кљаковића, специјализујући се за израду фресака а завршава га у Београду, на Уметничкој школи, 1931. године.

Уметнички опус Бутозана обухвата 2000 радова, бројне портрете, седам циклуса фресака, око 1000 графика и најмање 15 скулптура, излаганих на бројним самосталним и групним изложбама у Панчеву, Београду, Загребу и иностранству. Његова дела данас се налазе у више музејских и приватних збирки на читавом подручју бивше Југославије, Швајцарске и Аустрије док се његова лична заоставштина, дневник и документација на око 6000 страна чувају у Архиву за ликовне уметности ХАЗУ у Загребу. У међувремену, приређене су у Панчеву и његове две ретроспективне изложбе, 1959. и 2004. године.

Како је сам умео да каже у својим аутобиографским белешкама, прича нам Живков, сликарство је било његов живот и његова судбина, који су се одвијали на тромеђи Панчева, Загреба и Београда а он сам припадао је културном бићу и једне и друге средине.

У истим тим белешкама са срџбом се освртао на оне који су о његовом најзначајнијем и, испоставило се, најконтроверзнијем делу – 130 квадратних метара фресака у капели Светог Ђорђа у Панчеву, сврстаних у 28 композиција, говорили као о неканонском, кубистичком стваралаштву, недостојном тог града и Српске православне цркве.

Станислав Живков за „Политику” тим поводом каже:

– Фреске о којима говоримо Бутозан је завршио 1931. године, радио је по уговору са Православном црквеном општином Панчево и о свом раду консултовао се са представницима цркве. Како је упозорен да неки детаљи на појединим фрескама нису били у складу са православним верским обредом, он је детаље исправио и те исправке се јасно виде после откривања сонди на зидовима капеле. Оно што су поједини савременици, критичари и представници цркве тумачили као недостојно и неканонски, заправо је незнање. Поред тога, фреске су рађене у специфичној помпеанској техници, са храпавим површинама и угребаним цртежом. Овакве фреске разликују се од класичних византијских и као такве веома су драгоцене, јер су ретке.

Фреске, за које Бутозану никада није до краја исплаћен хонорар, током деценија претрпеле су бројна оштећења. Прекречене су два пута током и после Другог светског рата, приликом чега су нека лица на фрескама и изгребана, што је откривено још 1959. године, када су и обављени први испитивачки радови на зидовима капеле.

То, међутим, није био крај, у најмању руку, несмотрених активности унутар здања капеле, пошто је приликом радова на изолацији влаге 2000. године обијен комплетан ентеријер до висине од два метра. Срећом, већи део фресака није тада претрпео додатну штету, јер се главне композиције налазе у горњој зони зида. Спекулације о томе ко је и зашто на овај начин, заправо, систематски уништавао Бутозанову уметничку заоставштину и да ли је то рађено случајно или намерно бројне су (Бутозанов ученик Стојан Трумић писао је о томе у новинама и стручној периодици) а сумња, бар кад је реч о уништавању током и после рата, углавном пада или на свештенике који су фреске сматрали неподобним, или на немачке окупационе власти које су његов рад сматрале „изопаченим”.

Једно је сигурно – било ко да је „аутор” ових „радова”, резултат је поражавајући по уметност и њене културолошке вредности.

Милица Димитријевић

-------------------------------------------------------

Панчевачка сикстинска капела

– Ова капела за мене је „Панчевачка сикстинска капела” и вредност дела на њеним зидовима је непроцењива па би је, по мом мишљењу, требало прогласити непокретним културним добром од изузетног значаја због фресака које је красе – истиче Станислав Живков.