Све, све, али занат

Вишевековне вештине старих српских занатлија готово потпуно су се, сигурно и полако, преселиле у зону заборава. Занимљиви алати и аутентични производи вредних дрводеља, ковача и поткивача, туфегџија и пушкара, воскара и омиљених лецедера су нам, на жалост, врло ретко непосредно доступни. Изгледа да су живописни светови мајстора и њихових калфи, као и узбудљиве судбине срчаних казанџија и прецизних абаџија, шнајдера, опанчара и обућара остали у прошлости... и, понегде, у приповеткама српског реализма чувеног Лазе Лазаревића, Симе Матавуља, Боре Станковића...

Да, ипак, не би било у потпуности баш тако потрудили су се заједничким снагама етнолог и антрополог Ранко Баришић, музејски саветник Етнографског музеја у Београду, и Мирјана Теофиловић-Тодоровић, историчарка уметности и кустос Завичајног музеја у Јагодини. Они су аутори управо отворене изложбе еснафских писама и алата занатлија из 19. и прве половине 20. века, под називом „Све, све, али занат”, коју ће престоничка публика у Етнографском музеју у Београду (Студентски трг 13) моћи да погледа до 16. августа.

Наиме, некадашњи шегрти и калфе могли су да поседују самосталну занатску радњу, али само под одређеним условима. Они су морали да поседују потребне алате, простор, почетни капитал и одређена умећа, након чега би добили мајсторска писма којима би све то било потврђено.

Према речима музејског саветника Етнографског музеја Ранка Баришића, изложба обухвата највећу колекцију еснафских, мајсторских и калфенских писама у нашој земљи, из збирке Завичајног музеја из Јагодине. Збирка је састављена од 10 еснафских, 14 калфенских и 18 мајсторских писама које је музејски саветник Завичајног музеја из Јагодине, Миодраг Алексић, стрпљиво прикупљао у периоду од 1976. до 1989. године. Најстарије калфенско писмо датирано је у 1861. годину, и припадало је извесном Степану Стојадиновићу, који је полагао испит из терзијског заната, док је најмлађе писмо кобасичарског заната издато Љубомиру Д. Лазићу 1942. године. Ова писма су годинама прикупљана по старим таванима, подрумима, затвореним занатским радњама, од потомака старих занатлија из Поморавског округа и, како оцењује Ранко Баришић, представљају сведочанство о важном периоду наше историје, када се значајно развијало занатство, али и српско друштво у целини.

Иако су писма првобитно била у изузетно лошем стању, заборављена, прашњава и исцепана, Министарство културе Србије је прошле године издвојило 200.000 динара за њихову конзервацију и потпуну музеолошку обраду. Она су сада изузетно богатог колорита, са бројним вињетама на којима су симболи свих актуелних заната који су тада били распрострањени у Србији, и најчешће са Меркуром, божанством из римске митологије на врху, који је представљен са писмом у рукама, симболом среће занатлије који је писмо заслужио.

Поред писама, којима је крунисан рад у бројним занатским радионицама и која су осликавали познати сликари, попут Уроша Предића, поставка ове изложбе допуњена је и ручно израђиваним алатима из 19. и прве половине 20. века, коришћеним у обућарском, опанчарском, абаџијском, туфегџијско-пушкарском, воскарско-лецедерском, ковачко-поткивачком и дрводељском занату. Око стотину ових експоната припада Етнографском музеју а, према речима Ранка Баришића, њих су стари мајстори често поклањали својим младим мајсторима, чиме су додатно помагали тек стасале занатлије које би потом кренуле са сопственом занатском производњом.

Вредни експонати, стара писма и алати необичног изгледа, спасени у последњи час и изнесени на светлост дана, сигурни смо, обрадоваће београдску публику. Не би било згорег подсетити, како напомиње на самом крају наш саговорник, да је увођењем фискалних каса тренутно затворено преко 70 одсто преосталих старих занатских радњи у Србији, чиме су и стари занати у потпуности уништени.