Тако је говорио Небески

Почесто ме посећује тај Бојан Мазаревић Небески – откад сам га уденуо у свој роман пре неколико година. Сликар класичног образовања, модерних стремљења, зналац животних процеса и испичутура дежурна у кафанама око „Каленића”, Небески никад не наврати а да не донесе пун цегер пива. Мудрац! Мој лични Заратустра! И данас се појавио ниоткуда, сав ваздушаст, како то иначе чине ликови из књига писцима, својим духовним родитељима. Вади прегршт „знојавих” лименки. Жена већ зна, ништа не пита. Не замара се. Одавно јој је јасно да се Бојан и ја лечимо. По изричитом савету уролога, уносимо „што више течности”.

– Човек има „Ролингстонсе” у бубрегу, два-три котрљајућа камена од по четири милиметра у пречнику! Мора да их обилато „подмазује” да не би сликао у боловима. Чим не пије „кабасто”, платна му поприме боју крви, а натурализам није у тренду! Је л’ ти схваташ колико је уздржавање од алкохола погубно по његово стваралаштво! – појашњавам јој невесело здравствено стање свог измишљеног компањона.

Небески одмах брани свог „оца”, то јест мене. „Ни твом мужу није лако с толиким песком у мокраћним каналима! Кад би престао да цирка пивџу, имао би материјала и за градњу куће”, уноси се мојој супрузи у лице, али џабе, она га не види и не чује. Ту привилегију имам само ја као аутор, па јој селективно преносим, нарочито ако главни јунак нешто паметно изусти. Ово с циркањем и кућом сам, наравно, прећутао. Нећу женицу да узнемиравам глупостима. Држим ниво.

– Да не лочеш толико, сад бисмо сигурно имали и сопствени кров над главом... – чита ми она мисли и започиње тираду, испод сваког нивоа. – А други део плате уопште ниси ни пријавио... – сроза се начисто.

Док она пословично „дроби”, Небески и ја мудрујемо о добру и злу, истини и лажи, загађењу мајке природе... Причи никад краја. Ређају се згоде, „падају” конзерве једна за другом – помно вадим белешке. Радни наслов новог рукописа је „Тако је говорио Небески”. Имам осећај да ћу сочинити ремек-дело. Већ видим, Нобел ми се осмехује. Ма умире од смеха!

– Ало, човече, устани више од компјутера и баци ту гомилу лименки и кесу с ђубретом! – руши ми крхки унутарњи свет женица. – Стићи ће деца са базена, срамота је да затекну недоличан призор, тату међу пивским конзервама...

„Оћеш да ти удесим портрет: ти аристократски блед, са ореолом од хмељне пене”, кикоће се из потаје сликар.

Устајем, нећу да се срамотим пред наследницима. Излазим на улицу. Таман да зафрљачим кесе у контејнер, а Небески ме опет препаде: „Не бацај лименке ту! Носи птици – роботу испред врачарске општине. Аман, промени се, рециклирај навике! Остави потомству чистији Београд и Србију. Мало ли је пет кила отпадака које твоја фамилија свакодневно убаци овде! Плава планета због таквих постаје сива...”

Гледам га. Који лик. Ускаче у мој живот кад му се прохте, не питајући ме. Баш се избезобразио! А пио са мном и наједном збрисо. Извуко се, оставио ме на милост и немилост разјареној супрузи. Ни два реда нисам срочио због њеног звоцања...

– Ехеј, соло дринкеру! – добацује ми екипа из баштице кафеа на углу. – Дођи да се утренирамо за Фестивал пива од 12. до 16. на Ушћу. Треба нам јак играч у одбрани...

– Комшо, знаш да не пијем у друштву... – одмахујем капитену „тима”.

– Брате, зар да избегнеш Рундека, Влатка, Ацу Селтика... Пуко си, а? – гађа ме у слабу тачку весела дружина. Погодише!

„Окупиће се милион грађана без идеолошких и политичких предзнака, сједињених у љубави према пенушавом напитку и рокенролу. Такав српски консензус нипошто не смеш да пропустиш”, јави ми се поново Небески и – нестаде.

– Добро, ако је тако, комшија... Само да скокнем до Врачара, да одложим ове лименке за рециклажу, и долазим на тренинг. Има да се „урадимо” ко никад! – пустих корак. Убрзах. Полетех. Где да ме људи чекају! У питању је национално уједињење!