До Солуна преко Лисабона

Иако је из Брисела стигла најава да Европска унија спрема „нови замајац” за процес придруживања западног Балкана, тако што ће на јесен потврдити да не одустаје од процеса укључивања ових земаља, посматрачи ипак оцењују да ће тешко уследити неки значајнији подстрек региону до краја године. Кажу, докле год постоји економска криза и нерешено питање Лисабонског уговора о реформи евроинституција неће бити битнијих померања региона ка чланству у Унији. Евентуално, следеће године.

Маја Бобић, генерални секретар Европског покрета у Србији, истиче да су они „фокусирани на унутрашња питања”, а да је актуелна прича о „новом замајцу”, вероватно, уследила због Исланда, којем је дато „зелено светло” за преговоре о чланству, односно да ЕУ тиме настоји да код балканских држава осујети осећај да их гура у страну.

Већ извесно време, не само овде, већ и у Европи, говори се о томе да је региону неопходан јачи ветар у леђа. Лансирана је прво идеја о организовању „Солуна 2”, новог самита министара ЕУ и земаља региона, онда о сазивању скупа на врху, којем би присуствовали и највиши званичници САД (за шта се нарочито залаже Италија) и, најзад, замисао да европску перспективу (Албаније, БиХ, Хрватске, Македоније, Црне Горе и Србије) треба нагласити посебном политичком декларацијом или закључцима Савета министара.

Како „Политика” сазнаје, Горан Свилановић, некадашњи шеф југословенске дипломатије, а сада координатор за економију и животну средину ОЕБС-а, у Бечу, представио је, пре отприлике месец дана, идеју о новом самиту немачком министарству спољних послова. Из врло обавештених извора речено нам је да је предлог на конференцији којој су присуствовали и заменик министра спољних послова Немачке и представници свих странака немачког парламента неславно прошао. Скептични гласови чули су се управо из странака које ће вероватно победити на тамошњим изборима. Стога наш саговорник закључује да је „боље тражити да ЕУ испуни она обећања која је дала пре шест година него тражити више, па изгубити и оно што тренутно имамо”.

(/slika2)„Ако Лисабон прође, могућно је да ће се тада створити атмосфера у којој може да се затражи још нешто”, каже наш извор, уверен да до краја године не би требало поново постављати ову тему.

Најбоље би било да се прво сазове регионални самит, да се прво земље Балкана договоре о иницијативама према ЕУ, сматра наш саговорник, али и Бобићева. Она подсећа и да на првом солунском самиту, пре шест година, није било речи само о перспективи Балкана, већ да су тада отворени и неки програми ЕУ (за социјалну политику, конкурентност, културу), дотад доступни само чланицама.

Економиста Горан Николић, из Института за европске студије, наглашава да ЕУ, до 2013, нема инструмената за повећање финансијске помоћи, јер је код њих у буџету све програмски одређено. „Зато је, каже, ЕУ лобирала да ми добијемо помоћ од ММФ-а, зато је ЕУ преусмерила оних сто милиона евра помоћи из ИПА ( Програм помоћи за потенцијалне кандидате ЕУ)”, наводи он.

Имајући у виду да се већ сада размишља о буџету од 2014. године, регион би, каже Бобићева, могао да тражи већу финансијску помоћ барем за следеће раздобље.

(/slika3)И сам свестан да „текућа година за ’Солун 2‘ не долази у обзир”, али да се „2010. година чини сасвим погодна”, изразити заговорник новог састанка на врху (јер је дошло до застоја у приближавању), Јован Теокаревић, професор ФПН-а, рекао је, на недавној конференцији „Визија европске Србије”, да би требало постићи неколико циљева. Између осталог, учврстити европску перспективу западног Балкана у новим условима. Затим, осмислити нови механизам који би још тешње повезао постигнуте резултате у реформама са видљивим напретком у европској интеграцији (као што је укидање виза). А, постојеће европско партнерство могло би се оснажити већим нивоом међусобних обавеза, што би укључивало не само давање статуса кандидата свим државама, већ и отпочињање преговора о приступању ЕУ.

У евентуалним припремама за такав састанак било би и симболике. Управо ове године навршава се деценија ангажмана ЕУ на Балкану. Године 1999. предложено је усвајање дугорочне политике Уније према овом простору, под називом Процес стабилизације и придруживања. Потом је на састанку у Санта Марији да Феири, у Португалији, јуна 2000. године, истакнуто да су све државе укључене у ПСП потенцијални кандидати за чланство. Новембра исте године, на загребачком састанку, на којем су се окупили председници чланица ЕУ и држава региона, потврђено је да је ПСП пут који води према чланству. Најзад, У јуну 2003. године, одржан је чувени састанак у Солуну, на којем је исказана снажна добродошлица Балкану. Тада је речено да државе имају реалну перспективу за чланство, као и да ће мапа Европе бити целовита тек када у ЕУ уђу и земље овог региона. Поред повећања финансијске помоћи, договорено је и да Солун представља почетак редовног политичког дијалога на нивоу шефова држава и влада ЕУ и држава овог региона.

Од тада, није поновљен самит на врху.

Биљана Чпајак