„Посао” у Авганистану

АВГАНИСТАН И ПАКИСТАН ДВЕ СУ ДРЖАВЕ КОЈЕ МУЧИ ЈЕДАН ПРОБЛЕМ – исламски екстремизам. Поменуте две велике исламске земље у централној Азији већ деценијама могу само да маштају о животу у миру: насиље најразличитије врсте – од ратова до терористичких напада и атентата – драматично „кроји” свакодневицу.

Тако је и данас. У Авганистану бесни рат против талибана који се већ одавно „прелио” преко границе и у суседни Пакистан. Свакодневно стижу вести о новим жртвама – и војним и цивилним. И што је најгоре ратовању у Авганистану не види се крај.

То је потврдио и новопечени генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен који је, одмах после преузимања дужности, пожурио да посети Авганистан где чланице западног војног савеза ратују против талибана.

Расмусенова порука из Кабула била је недвосмислена: „Остаћемо док не обавимо посао”, изјавио је генерални секретар НАТО наговештавајући ратну мисију којој се не назире крај. За такву песимистичку оцену постоји неколико разлога: талибани су се показали као изузетно жилав противник, ситуација на терену је веома компликована а и суседни Пакистан досад није могао (или хтео) да се потпуно искрено укључи у искорењивање исламског екстремизма – како у Авганистану тако и у свом дворишту.

Нови амерички председник Барак Обама добио је у наслеђе две озбиљне ратне зоне: Ирак и Авганистан. И док је у Ираку насиље почело да јењава – то никако не значи и да је окончање кризе на видику – рат у Авганистану добија на жестини. Од 356 округа у земљи чак 133 проглашена су за изузетно опасне зоне а најмање 13 комплетно је у рукама талибана који успевају чак и да повремено нападају Кабул.

Управо то је и био разлог да у Вашингтону припреме нову стратегију за Авганистан која предвиђа пет основних праваца деловања.

1. САД ће удвостручити трупе а очекује се и још веће војно ангажовање других чланица НАТО.

2. Појачана обука армије и полиције режима у Кабулу. Осетно повећање броја авганистанских војника и полицајаца.

3. Већа улагања у обнову и изградњу земље.

4. Проширење војних акција и на територију суседног Пакистана.

5. Придобијање племенских старешина и појединих побуњеничких група.

Обамин циљ је јасан: потпуно уништење Ал Каиде и талибана као главних покретача исламског тероризма који је претња целом свету. Управо због тога нови председник САД сматра да Американци нису једини задужени за „посао” у Авганистану већ очекује и већу помоћ савезника, пре свих оних из редова НАТО.

ВЕСТ О ЛИКВИДАЦИЈИ БЕЈТУЛАХА МЕХСУДА, ВОЂЕ ТАЛИБАНА У ПАКИСТАНУ, поуздан је показатељ да је нова америчка стратегија већ на делу. Мехсуд је, према још незваничним подацима, убијен у ракетном нападу који је испланирала америчка ЦИА.

Бејтулах Мехсуд је годинама важио за државног непријатеља број један у Пакистану а био је, између осталог, осумњичен и за убиство премијерке Беназир Буто, у децембру 2007. године. Американцима Мехсуд дуго није био значајнија мета јер су његове акције углавном „погађале” пакистанске власти. Одлука САД да борбу против талибана прошире и на Пакистан изменила је, међутим, тај амерички став а ову промену Мехсуд је платио главом.

Нешто раније и Пакистан је, озбиљно притиснут насиљем исламских екстремиста, вршљањем талибана у провинцијама уз границу са Авганистаном и захтевима Вашингтона, одлучио да промени плочу. Више од 140.000 војника пребачено је у кризне пограничне провинције и покренута је велика офанзива. Резултати су, тврди пакистанска армија, добри и већ је ликвидирано 1.700 екстремиста а борбе се настављају.

И док Американци бомбардују а пакистанска армија изводи копнене операције цивилима је остављено да се сами снађу. Према незваничним проценама, већ је у бекству више од два милиона људи а овај егзодус се наставља.

А ОРУЖЈЕ ПОНОВО ЗВЕЦКА И У ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ. Јачање војне сарадње САД и Колумбије изазвало је велико незадовољство латиноамеричких држава посебно оних у којима су на власти левичари. Најгласнији и најратоборнији је, како се то и очекивало, председник Венецуеле Уго Чавес који је већ повукао амбасадора из Колумбије најављујући нове куповине оружја како би се заштитио од „империјалистичких претњи Вашингтона”.

Повод за најновије неспоразуме у Латинској Америци је договор САД и Колумбије који предвиђа присуство 800 америчких војника у осам база на територији ове јужноамеричке државе. Левичарски блок: Венецуела, Боливија, Еквадор одбацују, међутим, објашњење САД и најоданијег америчког савезника у региону, председника Колумбије Алвара Урибеа, како је реч о јачању сарадње у борби против нарко картела.

„Америчке базе могу бити повод за рат”, тврди Уго Чавес. „Реч је о Јенкијима, најагресивнијој нацији у историји света.”

Огласио се и Фидел Кастро упозоравајући Јужноамериканце да америчке војне базе у Колумбији нису уперене само против Венецуеле већ свих држава у Латинској Америци. Кастро је препоручио Чавесу да се Венецуела што боље наоружа.

Увиђајући да је враг однео шалу колумбијски председник Алваро Урибе одмах је кренуо на дужу турнеју по региону покушавајући да умири тамошње лидере. Утисак је да у томе и није имао превише успеха – а посебно лоше прошао је у Бразилу који сматра да су „стране војне базе у региону реликт прошлости и хладног рата” и да су „непотребне у региону који се налази у снажном процесу демократског развоја”.