„Posao” u Avganistanu

AVGANISTAN I PAKISTAN DVE SU DRŽAVE KOJE MUČI JEDAN PROBLEM – islamski ekstremizam. Pomenute dve velike islamske zemlje u centralnoj Aziji već decenijama mogu samo da maštaju o životu u miru: nasilje najrazličitije vrste – od ratova do terorističkih napada i atentata – dramatično „kroji” svakodnevicu.

Tako je i danas. U Avganistanu besni rat protiv talibana koji se već odavno „prelio” preko granice i u susedni Pakistan. Svakodnevno stižu vesti o novim žrtvama – i vojnim i civilnim. I što je najgore ratovanju u Avganistanu ne vidi se kraj.

To je potvrdio i novopečeni generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen koji je, odmah posle preuzimanja dužnosti, požurio da poseti Avganistan gde članice zapadnog vojnog saveza ratuju protiv talibana.

Rasmusenova poruka iz Kabula bila je nedvosmislena: „Ostaćemo dok ne obavimo posao”, izjavio je generalni sekretar NATO nagoveštavajući ratnu misiju kojoj se ne nazire kraj. Za takvu pesimističku ocenu postoji nekoliko razloga: talibani su se pokazali kao izuzetno žilav protivnik, situacija na terenu je veoma komplikovana a i susedni Pakistan dosad nije mogao (ili hteo) da se potpuno iskreno uključi u iskorenjivanje islamskog ekstremizma – kako u Avganistanu tako i u svom dvorištu.

Novi američki predsednik Barak Obama dobio je u nasleđe dve ozbiljne ratne zone: Irak i Avganistan. I dok je u Iraku nasilje počelo da jenjava – to nikako ne znači i da je okončanje krize na vidiku – rat u Avganistanu dobija na žestini. Od 356 okruga u zemlji čak 133 proglašena su za izuzetno opasne zone a najmanje 13 kompletno je u rukama talibana koji uspevaju čak i da povremeno napadaju Kabul.

Upravo to je i bio razlog da u Vašingtonu pripreme novu strategiju za Avganistan koja predviđa pet osnovnih pravaca delovanja.

1. SAD će udvostručiti trupe a očekuje se i još veće vojno angažovanje drugih članica NATO.

2. Pojačana obuka armije i policije režima u Kabulu. Osetno povećanje broja avganistanskih vojnika i policajaca.

3. Veća ulaganja u obnovu i izgradnju zemlje.

4. Proširenje vojnih akcija i na teritoriju susednog Pakistana.

5. Pridobijanje plemenskih starešina i pojedinih pobunjeničkih grupa.

Obamin cilj je jasan: potpuno uništenje Al Kaide i talibana kao glavnih pokretača islamskog terorizma koji je pretnja celom svetu. Upravo zbog toga novi predsednik SAD smatra da Amerikanci nisu jedini zaduženi za „posao” u Avganistanu već očekuje i veću pomoć saveznika, pre svih onih iz redova NATO.

VEST O LIKVIDACIJI BEJTULAHA MEHSUDA, VOĐE TALIBANA U PAKISTANU, pouzdan je pokazatelj da je nova američka strategija već na delu. Mehsud je, prema još nezvaničnim podacima, ubijen u raketnom napadu koji je isplanirala američka CIA.

Bejtulah Mehsud je godinama važio za državnog neprijatelja broj jedan u Pakistanu a bio je, između ostalog, osumnjičen i za ubistvo premijerke Benazir Buto, u decembru 2007. godine. Amerikancima Mehsud dugo nije bio značajnija meta jer su njegove akcije uglavnom „pogađale” pakistanske vlasti. Odluka SAD da borbu protiv talibana prošire i na Pakistan izmenila je, međutim, taj američki stav a ovu promenu Mehsud je platio glavom.

Nešto ranije i Pakistan je, ozbiljno pritisnut nasiljem islamskih ekstremista, vršljanjem talibana u provincijama uz granicu sa Avganistanom i zahtevima Vašingtona, odlučio da promeni ploču. Više od 140.000 vojnika prebačeno je u krizne pogranične provincije i pokrenuta je velika ofanziva. Rezultati su, tvrdi pakistanska armija, dobri i već je likvidirano 1.700 ekstremista a borbe se nastavljaju.

I dok Amerikanci bombarduju a pakistanska armija izvodi kopnene operacije civilima je ostavljeno da se sami snađu. Prema nezvaničnim procenama, već je u bekstvu više od dva miliona ljudi a ovaj egzodus se nastavlja.

A ORUŽJE PONOVO ZVECKA I U JUŽNOJ AMERICI. Jačanje vojne saradnje SAD i Kolumbije izazvalo je veliko nezadovoljstvo latinoameričkih država posebno onih u kojima su na vlasti levičari. Najglasniji i najratoborniji je, kako se to i očekivalo, predsednik Venecuele Ugo Čaves koji je već povukao ambasadora iz Kolumbije najavljujući nove kupovine oružja kako bi se zaštitio od „imperijalističkih pretnji Vašingtona”.

Povod za najnovije nesporazume u Latinskoj Americi je dogovor SAD i Kolumbije koji predviđa prisustvo 800 američkih vojnika u osam baza na teritoriji ove južnoameričke države. Levičarski blok: Venecuela, Bolivija, Ekvador odbacuju, međutim, objašnjenje SAD i najodanijeg američkog saveznika u regionu, predsednika Kolumbije Alvara Uribea, kako je reč o jačanju saradnje u borbi protiv narko kartela.

„Američke baze mogu biti povod za rat”, tvrdi Ugo Čaves. „Reč je o Jenkijima, najagresivnijoj naciji u istoriji sveta.”

Oglasio se i Fidel Kastro upozoravajući Južnoamerikance da američke vojne baze u Kolumbiji nisu uperene samo protiv Venecuele već svih država u Latinskoj Americi. Kastro je preporučio Čavesu da se Venecuela što bolje naoruža.

Uviđajući da je vrag odneo šalu kolumbijski predsednik Alvaro Uribe odmah je krenuo na dužu turneju po regionu pokušavajući da umiri tamošnje lidere. Utisak je da u tome i nije imao previše uspeha – a posebno loše prošao je u Brazilu koji smatra da su „strane vojne baze u regionu relikt prošlosti i hladnog rata” i da su „nepotrebne u regionu koji se nalazi u snažnom procesu demokratskog razvoja”.