Плави поцрвенели

Да ли ћемо поплавети од муке док наши "црвени" буду играли још један историјски циклус квалификација за Европско првенство, као што смо црвенели од беса после дебакла "плавих" на недавно завршеном Светском првенству? Како су "плави" постали "црвени" током вишедеценијске историјске, политичке, друштвене, спортске и дизајнерске трансформације, у земљи у којој је фудбал увек био више од игре?  – Увек смо са вама, "плави", напред "црвени"! Можда ће Срби, југоносталгичари и припадници осталих међуетничких заједница певати овај рефрен, како би коначно постигли навијачки консензус на трибинама, док наши "црвени" момци бију љуте битке против Азербејџана, Јерменије и осталих фудбалских велесила. После химне, заставе и грба, промењена је и боја дресова репрезентације Србије. Реакције радних људи и грађана биле су громогласне. Нови дресови у бојама националне заставе изазвали су салве одушевљења оних који су сматрали да ће коначно из све снаге моћи да навијају: "Србија, Србија...". Без зебње да се ту негде сакрила и – Југославија.

Патриотски песници на трибинама, који су овацијама испратили одлазак "плавих" у историју, већ смишљају нове стихове које би требало да Станковићу и друговима убризгају додатне дозе адреналина, у складу са новим добом. Да ли ће "бели орлови" постати црвени? Како ће "гробари" прихватити за њих мрску боју? Шаљивџије су констатовале да ће с миром у души, без шанси да "плавци" потегну полицијске пендреке на њих, безбрижно викати: "Бандо црвена!".

Прагматичари су уочили да селектор Клементе може бити задовољан. Водиће Србе у бојама Шпаније. И припадници нове, тајкунске класе помириће у ложама безграничну љубав према новцу и нацији: број на дресу исписан је типом слова који се користи на новчаницама Народне банке Србије. Правила "Најкија".

Црвене мајице, плави шортс, беле чарапе. Три боје – Србија! Први пут, додуше под специфичним и сумњивим околностима, које су још предмет истраживања, репрезентација Краљевине Србије одиграла је меч у Загребу, 1911. године. Наиме, група млађих фудбалера из Београда је у Загребу од Хашка за два дана претрпела два пораза: 0:8 и 0:6. Загребачки медији су писали: "Бурним пљеском је поздрављена момчад из Београда, али нису показали пуно, јер су били уморни од пута", пише у монографији Фудбалског савеза Србије "110 година фудбала у Србији", аутора Михаила Тодића.

Београдска штампа се љутито сагласила да је "... неколико ћосавих младића добило громопуцателне батине...". То што су одбегли београдски авантуристи играли неформални меч у белим дресовима ништа не значи. Тада се ионако играло у штирканим кошуљама, које су углавном биле беле.

Прву званичну утакмицу репрезентација Југославије је одиграла на Олимпијским играма 1920. године против Чехословачке, где је такође добила громопуцателне батине: изгубила је са 7:0. У тиму је тада био само један Србин, Јован Ружић, познатији као чика Јова. Већ на чувеном светском првенству 1930. године у Монтевидеу репрезентацију Југославије чинили су махом Срби. Играли су у плавим и белим дресовима и одазивали се на "бели орлови".

Реч "плави" асоцијација је на СФРЈ. На Шекуларца кога су славили као Бога, на Џајића који Бертија Фогста уверава да је гравитација престала да постоји, на Милоша Милутиновића који као дух пролази кроз бекове, на Јосипа Каталинског, који нас одводи у Немачку 1974. године, на Златка Вујовића, који не може да погоди солитер са пет метара, на Сафета Сушића, кога не руши ни батаљон италијанских халфова, на Ивицу Осима, који не мења пожутелог Рефика Шабанаџовића, у првом полувремену незаборавне утакмице Аргентина-Југославија, на Светском првенству у фудбалу, уочи распада земље рођене у Јајцу.

Шабанаџовић је други пут срушио Марадону и добио црвени картон. СФРЈ је, с играчем мање, изгубила од Аргентине на пенале. То је био крај друге Југославије и почетак краја "плавих", иако смо током наставка епопеје под ознакама СРЈ и СЦГ задржали исту боју.

Зато, "црвени", сви у напад. Првог странца смо већ добили на клупи, што је сасвим у складу са свеопштим опредељењем ка европским интеграцијама. Али, ако се учине додатни напори, па уз стратега Клементеа успемо да убедимо Стивена Џерарда да је његов отац емигрант из околине Лајковца, ако обавестимо Тијери Анрија да су у Миријеву пронађене његове давно изгубљене тетке, уз већ обелодањену вест да је Дијего Армандо Марадона заправо гаучос са Мокре горе, који управо води малог Месија у биоскоп да одгледа "Сјећаш ли се Доли Бел", тада би један од највећих националних снова постао остварљив. Када би се попунила пуста лева страна наше одбране, на коју може да слети џамбо џет, уз услов да доктор Стојковић у својој лабораторији коначно створи и централног везног, који треба да преда последњи пас за гол – а на чије рођење чекамо још од када је Пикси отпутовао на Далеки исток – Светски куп не би био тако недостижан.

Тада би фудбалери коначно могли да се приближе славним колегама, кошаркашима, одбојкашима и рукометашима, око чијих дресова никада није било недоумица, чак и када им не иде увек најбоље. Њихова боја је – златна.