Похвала Лудом Радоју

Радоје Домановић је трострука личност: реалиста с почетка двадесетог века, писац нашег политичког апсурда, саговорник на почетку трећег миленијума. Његови су савременици остали оно што су били и смештени су где им је место, али се Домановић преобразио у човека нашег времена.

Да ли се то Србија вратила у прошлост или је луди Радоје био видилац чије су се визије оваплотиле? Свеједно. Писац Домановић живљи је и актуелнији од многих који се данас писцима сматрају и од свих наших сатиричара заједно, ако такви још постоје.

Готово све што је Домановић у облику сатира написао о Србији пре стотину година може се применити на данашњу. За осавремењивање његових сатира недостају неки технички и други елементи, мобилни телефон, телевизија, Интернет, тенис као спорт националног поноса, тајкуни као владари и дивљење руским полицајцима. Све друго је исто или безмало исто. „У Страдији (тј. Србији) Радоја Домановића једва да има светлости, тек толико да се види колико је та земља црна“, каже професор Војислав Ђурић.

„Изузев хајдука, ускока, устаника, неколицине писаца и мајке сељанке, сви остали су у тами и криви ко више ко мање”...

„Како народ мисли и осећа криви су рђави, реакционарни кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша“.

Највише су криви властодршци, па за њима вај„на интелигенција“, али ни народ није без кривице, „чак ни љути невољници, који су се у беди родили и у беди ће умрети“. Може ли се данас нешто друкчије рећи?

Домановић је имао два дара: књижевни и онај други, који понекад иде уз „књижевни да себи ствара невоље тиме што ће рећи и написати оно што мисли и осећа.

У затвореним друштвима се нарушавање општег ћутања на извесне теме и неким поводима строго кажњава, у време такозваних националних препорода, када све снаге треба да буду посвећене владајућој апстракцији и њеним корисницима, такво се издвајање из масовног заноса сматра издајом: Домановић је имао худу срећу да се у његовом случају стекну оба услова. Одатле до личне несреће само је корак, човек страда због уметника у себи и уметник, узрочник свега, умире пре човека.

Књижевни дар је натерао Домановића да пише и да објављује. Истинољубивост _ која је спадала у његову природу и његов „дар изоштрила је поглед младог националног романтичара, суровом светлошћу растерала његове илузија и учинила да тачно види шта се догађа иза магле родољубивих фраза и патриотических песама.

Из таквог споја изродио се сукоб у коме је страдала слабија страна, уметник, новинар и памфлетист који је замишљао да види боље и даље и да ће таквим учинити читаоце и нечитаоце којима се обраћао са горком иронијом и тужним цинизмом, рањавајући више себе него њих. Јер Домановић, осим Срба свога времена, других читалаца није имао, обраћао им се отворено као роду рођеном: хтео их је учинити бољима. Нијеуспеопроменити савременике, ништа осимсвојесудбине: уместобаналне, посталајеизванредна, прескочила је степеницевременаиобреласеунашем.

Домановић је почео несигурно, окушавао се у разним врстама приповетке, узалуд завиривао код Тургењева, тек после тога је пронашао своју праву списатељску природу; било је то откриће које је сместа донело прве високе резултате, мислим на бриљантног „Вођу“ и страшну „Дангу“.

Кошмарна „Страдија“, круна његове зрелости, генијалан изум, доћи ће одмах после тога. Оригиналном уметнику остаје не само да открије своју оригиналност већ и да је покаже: после тога га нико неће помешати с другим, ни он сам. Осетивши да на путу којим су ишли његови другови нема могућности за њега, Домановић се окренуо минском пољу сатире, где су га чекале изврсне странице прозе, лишавања и патње.

Оштрина његовог запажања и аутентична снага гнева, удружени са борбеношћу младости и сновима о слободи и праву на лично мишљење, нису се могли исказати приповеткама ни романима какви су се онда писали за танак слој писмених.

Критиком провинцијских нарави, патентираних родољубаца, првих бескрупулозних капиталиста, корумпиране власти и покварених чиновника није се бавио ниједан писац: неки за то нису били способни, други нису смели. Власти су имале добар изговор: не дирајте нас, обављамо велики народни посао. Писци су такође имали изговор: нећемо их дирати док обављају тај велики народни посао. Ретко би се појавио неко који би прекршио заверу ћутања и викнуо: шта ви то радите, господо ’ришћанска? Ако успете у том послу, остаћете без народа.

Сатира је била књижевни род којим је Домановић, „дете Шумадије, типски Србијанац“, могао изразити своје виђење стварности мале државе и мегаломанских циљева њених политичара, своју огорченост на корупцију, политичко слепило и рајетинство. Сатира је за њега била откровење, спас од недоумица, лек и отров истовремено.

Али је сатира попут стоструког огледала увећала Домановићеве невоље и неспоразуме са друштвом у коме се нашао. Имао је, како каже Скерлић, врлине и мане шумадијског типа, ограничења доба и средине, болест и склоност алкохолу, мало новца, никакве услове за рад, породицу која му није могла помоћи, пријатеље беспариће, непријатеље на власти.

Три ствари изазвале су моје стално занимање за Домановића: блиставе сатире, тужна „судбина коју сам неким чудом избегао” и некњижевна чињеница да смо обојица из Шумадије. У безнађу које су Домановићеве сатире остављале за собом налазило се и радијумско зрно ведрине, блескао је дух поруге који беду и јад нашег света посматра одозго, снима га и немилосрдно бележи, одбацује га у име бољег света и више лепоте. Не, тај се дух не да обманути, поткупити или потчинити и близу је снази побуне наших предака сељака.

Мада сам духовног оца, дантеовског вођу кроз пакао нашег времена, нашао у Радојевом пријатељу Борисаву Станковићу, Домановић је за мене био и остао људски и књижевни пример чију храброст следим кад год могу и коме одајем поштовање кад ми се укаже прилика. Што и чиним „Другом Страдијом” коју управо пишем и овим малим текстом истинске оданости.