Pohvala Ludom Radoju

Radoje Domanović je trostruka ličnost: realista s početka dvadesetog veka, pisac našeg političkog apsurda, sagovornik na početku trećeg milenijuma. Njegovi su savremenici ostali ono što su bili i smešteni su gde im je mesto, ali se Domanović preobrazio u čoveka našeg vremena.

Da li se to Srbija vratila u prošlost ili je ludi Radoje bio vidilac čije su se vizije ovaplotile? Svejedno. Pisac Domanović življi je i aktuelniji od mnogih koji se danas piscima smatraju i od svih naših satiričara zajedno, ako takvi još postoje.

Gotovo sve što je Domanović u obliku satira napisao o Srbiji pre stotinu godina može se primeniti na današnju. Za osavremenjivanje njegovih satira nedostaju neki tehnički i drugi elementi, mobilni telefon, televizija, Internet, tenis kao sport nacionalnog ponosa, tajkuni kao vladari i divljenje ruskim policajcima. Sve drugo je isto ili bezmalo isto. „U Stradiji (tj. Srbiji) Radoja Domanovića jedva da ima svetlosti, tek toliko da se vidi koliko je ta zemlja crna“, kaže profesor Vojislav Đurić.

„Izuzev hajduka, uskoka, ustanika, nekolicine pisaca i majke seljanke, svi ostali su u tami i krivi ko više ko manje”...

„Kako narod misli i oseća krivi su rđavi, reakcionarni kabineti, krivi su ministri pandurske krvi i osećanja, krivi su lični režimi, krivi su niski ljudi na visokim položajima, krive su prodane, gadne duše, kojima su, za dobar, mastan zalogaj, za dobar položaj, lični ćefovi i bolesni kaprici preči od zakona; krivi su laskavci, koji bi za dobru platu proglasili za plemenito delo i da se pola naroda poveša“.

Najviše su krivi vlastodršci, pa za njima vaj„na inteligencija“, ali ni narod nije bez krivice, „čak ni ljuti nevoljnici, koji su se u bedi rodili i u bedi će umreti“. Može li se danas nešto drukčije reći?

Domanović je imao dva dara: književni i onaj drugi, koji ponekad ide uz „književni da sebi stvara nevolje time što će reći i napisati ono što misli i oseća.

U zatvorenim društvima se narušavanje opšteg ćutanja na izvesne teme i nekim povodima strogo kažnjava, u vreme takozvanih nacionalnih preporoda, kada sve snage treba da budu posvećene vladajućoj apstrakciji i njenim korisnicima, takvo se izdvajanje iz masovnog zanosa smatra izdajom: Domanović je imao hudu sreću da se u njegovom slučaju steknu oba uslova. Odatle do lične nesreće samo je korak, čovek strada zbog umetnika u sebi i umetnik, uzročnik svega, umire pre čoveka.

Književni dar je naterao Domanovića da piše i da objavljuje. Istinoljubivost _ koja je spadala u njegovu prirodu i njegov „dar izoštrila je pogled mladog nacionalnog romantičara, surovom svetlošću rasterala njegove iluzija i učinila da tačno vidi šta se događa iza magle rodoljubivih fraza i patriotičeskih pesama.

Iz takvog spoja izrodio se sukob u kome je stradala slabija strana, umetnik, novinar i pamfletist koji je zamišljao da vidi bolje i dalje i da će takvim učiniti čitaoce i nečitaoce kojima se obraćao sa gorkom ironijom i tužnim cinizmom, ranjavajući više sebe nego njih. Jer Domanović, osim Srba svoga vremena, drugih čitalaca nije imao, obraćao im se otvoreno kao rodu rođenom: hteo ih je učiniti boljima. Nijeuspeopromeniti savremenike, ništa osimsvojesudbine: umestobanalne, postalajeizvanredna, preskočila je stepenicevremenaiobrelaseunašem.

Domanović je počeo nesigurno, okušavao se u raznim vrstama pripovetke, uzalud zavirivao kod Turgenjeva, tek posle toga je pronašao svoju pravu spisateljsku prirodu; bilo je to otkriće koje je smesta donelo prve visoke rezultate, mislim na briljantnog „Vođu“ i strašnu „Dangu“.

Košmarna „Stradija“, kruna njegove zrelosti, genijalan izum, doći će odmah posle toga. Originalnom umetniku ostaje ne samo da otkrije svoju originalnost već i da je pokaže: posle toga ga niko neće pomešati s drugim, ni on sam. Osetivši da na putu kojim su išli njegovi drugovi nema mogućnosti za njega, Domanović se okrenuo minskom polju satire, gde su ga čekale izvrsne stranice proze, lišavanja i patnje.

Oštrina njegovog zapažanja i autentična snaga gneva, udruženi sa borbenošću mladosti i snovima o slobodi i pravu na lično mišljenje, nisu se mogli iskazati pripovetkama ni romanima kakvi su se onda pisali za tanak sloj pismenih.

Kritikom provincijskih naravi, patentiranih rodoljubaca, prvih beskrupuloznih kapitalista, korumpirane vlasti i pokvarenih činovnika nije se bavio nijedan pisac: neki za to nisu bili sposobni, drugi nisu smeli. Vlasti su imale dobar izgovor: ne dirajte nas, obavljamo veliki narodni posao. Pisci su takođe imali izgovor: nećemo ih dirati dok obavljaju taj veliki narodni posao. Retko bi se pojavio neko koji bi prekršio zaveru ćutanja i viknuo: šta vi to radite, gospodo ’rišćanska? Ako uspete u tom poslu, ostaćete bez naroda.

Satira je bila književni rod kojim je Domanović, „dete Šumadije, tipski Srbijanac“, mogao izraziti svoje viđenje stvarnosti male države i megalomanskih ciljeva njenih političara, svoju ogorčenost na korupciju, političko slepilo i rajetinstvo. Satira je za njega bila otkrovenje, spas od nedoumica, lek i otrov istovremeno.

Ali je satira poput stostrukog ogledala uvećala Domanovićeve nevolje i nesporazume sa društvom u kome se našao. Imao je, kako kaže Skerlić, vrline i mane šumadijskog tipa, ograničenja doba i sredine, bolest i sklonost alkoholu, malo novca, nikakve uslove za rad, porodicu koja mu nije mogla pomoći, prijatelje bespariće, neprijatelje na vlasti.

Tri stvari izazvale su moje stalno zanimanje za Domanovića: blistave satire, tužna „sudbina koju sam nekim čudom izbegao” i neknjiževna činjenica da smo obojica iz Šumadije. U beznađu koje su Domanovićeve satire ostavljale za sobom nalazilo se i radijumsko zrno vedrine, bleskao je duh poruge koji bedu i jad našeg sveta posmatra odozgo, snima ga i nemilosrdno beleži, odbacuje ga u ime boljeg sveta i više lepote. Ne, taj se duh ne da obmanuti, potkupiti ili potčiniti i blizu je snazi pobune naših predaka seljaka.

Mada sam duhovnog oca, danteovskog vođu kroz pakao našeg vremena, našao u Radojevom prijatelju Borisavu Stankoviću, Domanović je za mene bio i ostao ljudski i književni primer čiju hrabrost sledim kad god mogu i kome odajem poštovanje kad mi se ukaže prilika. Što i činim „Drugom Stradijom” koju upravo pišem i ovim malim tekstom istinske odanosti.