ХЕГЕЛ У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ

Телевизијски су преноси скупштинских заседања гадна ствар. Свашта може ту да се види: неко спава, неко чита новине, неко дрема, неко жваће жваку, неко се смеје, поправља фризуру, понеко добацује, једни устају и одлазе, други долазе и питају оне око себе да нису нешто у међувремену епохално пропустили. Свашта може и да се чује: визионари и они без визије, развлашћени визионари који би још једном да буду визионари, издајници, лопови и милионери, стране слуге и поданици, заробљеници историје и реалисти, обожаваоци НАТО-а и руских губернија, протагонисти демократије и евроатлантске будућности...

Свега од тога помало било је ових дана у Скупштини Србије приликом усвајања Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка. Било је много апела на уважавање реалности са којом се Србија данас суочава, било је позивања на наводне историјске нетачности око тога да ли је Космет икада и био међународно признат као део територије Србије; поновиле су се тврдње да престанемо да живимо од историје, посебно оне косовске, и окренемо се светлој будућности у име садашњости. На томе је инсистирао део политичке елите грађанске Србије, па се аутоматски и поставља питање је ли то равнодушност према историји? Да ли се рационализам и грађанско друштво слажу у тој равнодушности, или у заједничком уверењу да историја, па и она на Космету, ништа не чини важећим?

Наравно, наивно је веровати да је једна тврдња, па и косметска, истинита само зато што се у њу дуго веровало, или што су наши преци веровали да им је то остављено као косовско предање. Историјске истине важе само онолико колико се рационално могу доказати. Чињеница јесте да развој грађанског друштва и тржишта, па и теорија разумног егоизма и друштвеног уговора воде ка омаловажавању историје. Они, заправо, настоје да историју, па тако у Србији и ону око Космета, лише било каквог права да у нашем мишљењу, или у друштвеној сфери служи као легитимација. Такво схватање света било је идеолошко језгро модерне и било је у 18. и 19. веку доста моћно, али је увек изазивало и јак отпор. Јер, у друштвима засниваним на грамзивости, игра егоизама, који међусобно делују један на другога, не могу донети и неку општу срећу. И то је онда простор за нацију и историју.

У многим државама на Западу либерали су мало ценили, или и данас мало цене стварност нације. Најчешће им је изгледала као остатак протекле епохе, остатак који су светско тржиште, компјутери, односно глобализација осудили на нестанак. Али, када је реч о Космету, историја обухвата оно што се дешава сада и овде. Јер, ми живимо историју коју и ми стварамо, односно доприносимо њеном стварању на овај, или онај начин. Јер, косметска историја није проста хроника протеклих збивања, то је напросто незавршена историја. У којој захтев Албанаца са Космета за независношћу нема никакве везе са природом "режима" у Београду, били они добри, или лоши.

Још је 1981. године службена Тирана, у излагању Енвера Хоџе на конгресу партије, имала јасан програм уједињења албанске нације: Космет добија статус републике у оквиру СФРЈ, затим следи формирање федерације Космета са Црном Гором и Македонијом у једну субфедерацију Југославије, онда та субфедерација напушта југословенску федерацију или путем референдума, или путем оружаног устанка, да би на крају тог процеса уследило уједињење са домовином матицом Албанијом.

Историја, дакле, маршира као армија. Можда и као ОВК са НАТО авионима. Као Добро против Зла у кризи савременог доба, где је косметска криза ваљда и коначна криза? Која се гледа онако како се нашем времену допада.

Да ли је косовска историја за Србе сама по себи довољна, сама себе носи и обнавља, има ли или нема другу онтолошку позадину, да ли јој је све иманентно, укључујући све истине, свако важење и сваки разум? Рећи да се истина односи на историју, да нешто може бити истинито само у овом или оном времену, своди се на закључак да не постоји истина у нормалном смислу речи. Дакле, више нам није потребна историја, ни она косовска, ни историцистичка филозофија. Укидамо питање о истини. Ниче је то знао. Довољан је општи релативизам и нихилизам. Релативистичка равнодушност око Космета, прошлост је небитна, задатак антиципиране будућности јесте да је потисне у заборав. Смисао прошлости може се схватити само са становишта будућег ултиматума: будућност, дакле нешто што није емпиријски дато, одређује смисао садашњости и историје. Испада да је историја сама по себи непродуктивна, она нам не поставља путоказе за деловање нити отвара прилаз истини, или она то чини само на обрнут начин, тиме што црпи свој значај из будућности, из непостојећег.