Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.02	117.73	117.37
101.32	101.93	101.62
126.88	127.64	127.26

Колумнисти

10.05.2016 у 08:15

Друштво мргуда

Овај текст сам почео да пишем пре Васкрса. Нисам журио ни да га завршим – нити да га објавим. Није ми се дало. Као шиљати камичак у ципели – бола ме је помисао да је у сусрет највећем празнику у Срба неприкладно писати о деструкцији и мржњи. Сада, када смо у духу ускршње благости широкогрудо опростили једни другима – журим да отворим срце. Да ми директно из душе као врели восак исцури жалост због бујања зла и пакости, због рушилаштва и мржње којој смо изложени у сваком тренутку и на сваком кораку. А мржње је на претек – толико да нам дише за врат. Прати нас на улици, на послу, у градском саобраћају, на стадиону, на ТВ екрану, на насловним страницама наших таблоида. Чак и тамо где никада није била и не би смела да буде – у школским двориштима, у чекаоницама здравствених установа и у

Колумнисти

30.03.2016 у 08:15

Обрен, Мирко и Милош

У јесен 1914. Обрен Бајић је имао 24 године. Мобилисан је одмах након атентата у Сарајеву. После изгинућа за слободу и крст часни на Церу и Колубари, и изгона Аустроугара с оне стране Дрине којим је српска војска задивила цео свет – децембра исте злокобне године, иза краља Петра Првог Карађорђевића на белом коњу – са швапским шрапнелом у телу ушао је храмљући у опустошени и похарани Београд. Његов син Мирко (мој деда) имао је тада шест година. Уз огњиште и пуцкетање влажних дрва у ватришту – требио је вашке из очевог шињела и слушао приче о биткама на Мачковом камену, о ноћи пред Мишићев контраудар, када је стари краљ сишао у ров да окуражи војнике и понуди им цигару дувана и комад тврдог танина... Али не задуго. После Васкрса у пролеће 1915. недовољно опорављен и залечен – Обрен је

Колумнисти

01.03.2016 у 08:15

Долазак циркуса

Маја 2012, пре непуне четири године, на овом истом месту, под насловом „Одлазак циркуса” објављене су моје импресије поводом тек окончаних парламентарних избора у Србији. После велике халабуке и медијске тортуре нова политичка елита, гладна власти, победнички је запосела фотеље, кабинете, скупоцене аутомобиле и ушла у свет моћи, утицаја, новца, привилегија – и ко зна још чега. О чему се мало зна, јер ниједна власт, док влада, никада не истражује саму себе, већ по правилу само ону бившу... Отворен је лов на издајнике и виновнике наше пропасти у лику разбијених и сметених демократа који се ни у сну нису надали да ће на изборима бити поражени. Ни они – ни њихов председник. Започело је мукотрпно раздвајање неподобних од подобних. Отворена је нова страница раскола и трагичних српских подела

Колумнисти

27.01.2016 у 08:15

Прадедовска крв

Сава Прокић је славио Светог Саву. Због тога је и крштен тим именом. Имао је три сина – Обрена, Сибина и Милоја, три снахе и пород од по троје деце од сваког сина. Са њим и са баба Симком у Прокића задрузи у селу Љубичевац подно Рудника било их је седамнаесторо. Живели су у две куће. Једна долма са огњиштем и великим оџак калканом на средини, а друга на каменом подруму, са комком, гостинском и две мале девојачке собе, у које једва стају кревети и младеначки куфери –где женска чељад слаже најбољи вез, штрикераје и као снег бели лан. На перди прозора су мелезне мирисне дуње и, остављен да презими – пелцер мушкатле у глиненим саксијама. Преко куфера пребачене су најлепше черге по којима су просути суви цветови липе и камилице, црвене бордо бобице шипка, креста закланог петла, гута длаке

Колумнисти

01.01.2016 у 09:05

Јендеци и подглавља у Милавчићима

Кад нас на „свети никад” приме у ту Европску унију, има прилично да нас уштроје, а и треба вала... Неће да могадне да се по јендецима и потоцима баца шта год се којем ћефне – тако прича Крста, тракториста пропале задруге у Милавчићима, док испија пиво испред продавнице „Код Жоје”, тик уз магистрални пут Крагујевац–Краљево, док велики шлепер у пуној брзини труби на чопор сеоских џукаца, који, њушећи једни другима испод репова, претрчава друм. Збијени и притиснути гуњевима, обасјани тек једном жутом сијалицом од шездесет свећа која жмирка испод сулдрме од лесонита – слушају га сељаци и повлаче љуткасте димове најјефтинијих цигарета. Иако је скоро испод нуле, сви држе флаше пива у рапавим длановима – као да су виногради и шљивици у целој Шумадији и Поморављу покрчени. Као да нигде

Колумнисти

03.12.2015 у 09:05

Полтрони око нас

Нико се није тако бескопромисно, духовито и смело разрачунавао са српским медиокритетством, идолопоклонством и полтронизмом као Бранислав Нушић - у готово свим својим комедијама а поготову у „Госпођи министарки“, „Сумњивом лицу“и „Народном посланику“. На себи својствен начин, био је хроничар наших нарави и бритка савест времена које су обележавали шестојануарска диктатура, сторнирање парламантарне демократије и крхка заједница јужнословенске браће под окриљем лабаве монархије. Какав морални интегритет, колику одважност и смелост је имао чувени комедиограф! У односу на њега – шта смо ми данас? Смемо ли да зуцнемо? Имамо ли храбрости да бекнемо? Због чега су, као под команду, у двадесет првом веку представници културне и друштвене елите замукли? А у последње две – три године

Остали коментари

30.10.2015 у 08:10

Зашто Србија спава

Невероватно! Непојамно! Да човек не поверује! Пре десетак дана у Паризу Извршни савет Унеска је својом препоруком широм отвориоврата пријему Косова у ову организацију задужену за очување светске културне баштине. То значи да ћемо за коју недељу кључеве Високих Дечана, Пећке патријаршије и Грачанице, вољом светских моћника, морати да предамо у руке онима који су не тако давно сладострасно ломили...

Остали коментари

29.08.2015 у 09:15

Дванаест сати на нишком фестивалу

Далеке 1970. био сам ђак трећег разреда средње музичке школе у Нишу. Као и увек, и те године школско звоно се оглашавало првог септембра, али ја сам из свог села са теглом младог кајмака и џемом од шљива дошао у град на Нишави неколико дана раније. Разлог су били Филмски сусрети. Нада да ћу „уживо” видети Бату, Смокија, Милену или Бориса Дворника – узбуђивала ме је до бескраја. Као сиромашни...

Остали коментари

08.08.2015 у 09:15

Смрт српског парадајза

„Са парадајс награбусисмо. Ако буде овако и са папричиња – мож’ да се бесимо, а до Београд и до Солун има поље да смрдив“, прича Костадин из власотиначког села Стајковцa. Парадајз је одлично родио не само у лесковачком баштованлуку него и у западном Поморављу, у Мачви и у Срему... и свуда у Србији. Иако успешно одолевамо да им ударимо санкције, за шта би нам милостива Европа сигурно уделила...

Остали коментари

03.07.2015 у 08:00

Повратак у Прерово

Поново сам ових дана у свом завичају. Али и у Добричином. Тамо се ужурбано спрема повратак великог писца у родно село, у Прерово – како га је Ћосић назвао у свом грандиозном делу. Првог септембра, заједно са школским, у Великој Дренови огласиће се и црквено звоно. На светковини у школском дворишту окупиће се прваци и сви ђаци, али и многи бивши, сељаци, студенти, професори, доктори, инжењери,...

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: бајић радош