Недеља, 21.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.05	117.75	117.4
	102.44	103.06	102.75
	126.63	127.4	127.01

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Таг: велики рат

Србија

04.09.2016 у 18:30

Ратни дневник француског лекара

„Високе планине прекривене црним јелама затварале су хоризонт. Месец је бацао на врхове прекривене снегом бледо светлуцање које је допуњавало величанствену чар ове дивље слике, док је не истоку небо боје шкриљеваца обасјавало зеленим нијансама пре него што сунце гране... То нам је једна под последњих слика наше несрећне савезнице Србије.” Овако је писао у свом ратном дневнику лекар Луј Л. Томсон, који се одазвао јавном позиву владе Француске да као медицински радник крене у помоћ Србији, која се већ на почетку Великог рата, после тешких и крвавих битака на Церу, Гучеву, Мачковом камену и Колубари, суочила са још једним ужасом који су јој донели аустроугарски заробљеници – пегавим тифусом. Подмукли непријатељ, по проценама, однео је близу 300.000 живота. – Француски лекар

Србија

27.08.2016 у 21:05

Јецај на очевом гробу

Чачак – У рат смо кренули заједно, истог часа, све три мушке главе из куће: отац Ранислав, мој старији брат Војин и ја, Војислав Станимировић. Мислили смо – брзо ћемо одбити напад непријатеља па ћемо поново живети у слози и љубави у свом Великом Поповцу код Петровца на Млави. Тако своју исповест почиње најмлађи од тројице ратника из те честите куће, и ређа је у перо књижевника Антонија Ђурића. Па чемерно вели, на самом почетку: „Али, ратни вихор понесе нас нежељеним стазама. Са њих се неће вратити ни отац ни брат. У том проклетом недобу они су навек оставили своје кости у туђини.“ Ево сведочанства, Војислављевог, шта се збило у међувремену… „Брат Војин, који је био у Четвртом прекобројном пуку, није у ствари остао у туђини, погинуо је у својој земљи, на путу између Ракуше и

Србија

20.08.2016 у 21:05

Час историје на славном Церу

Текериш – Поводом 102 године од битке на Церу (август 1914) код села Текериша, кад је српска војска потукла аустроугарску солдатеску и спречила је у намери да окупира Србију, Друштво српских домаћинa јуче je организовало час историје. Поред угледних представника Друштва, као што су академик Василије Крестић, проф. др Мира Радојевић, Нићифор Аничић, прим. др Страјин Шуљагић, часу је присуствовало више стотина чланова разних удружења грађана која негују традицију слободарских ратова српског народа. Гости на Церу су били и професори Руског државног аграрног универзитета из Волгограда Павел Шевченко, Елизабета Дијакова и Ирина Даниленко. У име Друштва њихов домаћин је био посланик у Скупштини Србије проф. др Миладин Шеварлић, почасни професор Волгоградског универзитета. О славној

Србија

18.08.2016 у 17:59

Споменик Гвозденом пуку

Прокупље – Организациони одбор за изградњу спомен-обележја јунацима чувеног Гвозденог пука, који је почетком године формирала општина Прокупље, прихватио је идејно решење академског вајара из Прокупља Чедомира Ристића. Споменик који ће симболизовати метак у облику крста са сликама јунака ове најодликованије јединице у Првом светском рату ће бити висок око 6,4 метара а широк 2,5 и коштаће око 1,5 милиона динара. Представници Војске, Српске православне цркве, Народног музеја, удружења и организација које су укључене у активности за реализацију ове вишедеценијске иницијативе, једногласно су прихватили решење које је понудио познати прокупачки вајар. Локална самоуправа ће финансирати све активности за изградњу споменика славном Гвозденом пуку, али се очекује и финансијска помоћ многих

Србија

14.08.2016 у 09:05

Крајпуташ за оца и синове

Срезојевци су између Чачка и Горњег Милановца. Брдовита удаљеност од градова чини да су људи са тог подручја благодарни и правдољубиви. Немају Срезојевци цркву, ни кафану, али имају кнегињу. Љубица Вукомановић, жена кнеза Милоша Обреновића, одавде је. У центру села подигнут је споменик овој трпељивој супрузи и мајци. У ослободилачким ратовима Србије, Срезојевци су дали 124 ратника. Погинуло је 77 а 47 је преживело ратове. Од почивших, чије кости осташе по бојиштима разним, издваја се крајпуташ Антонијевићима, Павлу и његовим синовима, Јовиши (Јовану) и Радојку. Сва тројица погинули су исте године, 1915. Места самртног часа и укопа остала су непозната. Близу главног пута у Срезојевцима је кућа Милоша Антонијевића. У окућници воћњак и бунар. Оседели Милош показа руком и прошапта:

Србија

07.08.2016 у 18:05

Оживели новчаник и сат ратника Михаила

Ужице – С пажњом Ужичанка Вера Костадиновић из своје ташне вади и показује један прастари новчаник од телеће коже, као и сребром опточен џепни сат „докса” на коме је угравирана година производње 1903. Новчаник је обновила и већ га користи, а сат је без казаљки, али се може поправити и ваља му код часовничара. – Ови предмети су заоставштина учесника Великог рата Михаила Костадиновића, деде мог супруга. У породици смо новчаник и сат читав век, као и ратникову урамљену фотографију, чували од заборава, поштујући њега, војевање и традицију. Прво их је за живота чувао мој свекар Антоније. Потом, у новије време мој супруг Ђурђе и девер Србослав, али су обојица преминули. Зато сам ја преузела обавезу да чувам стари дедин новчаник и сат – прича за наш лист Вера, мајка одраслих ћерке и

Србија

31.07.2016 у 18:10

Хаубицом на аероплан

После Колубарске битке, у првом делу 1915. године владало је затишје на многим фронтовима. А онда половином септембра почиње нова аустроугарска офанзива. Девета хаубичка батерија са два топа, у саставу Четвртог дивизиона Шумадијске дивизије првог позива, била је укопана у околини Крагујевца. У њој нишанџија на топу лоцираном у Дивљем пољу Александар Милинковић звани Леја, земљорадник из села Пауне код Ваљева. Рођен 1891. од оца Павла и мајке Драгиње, у стални кадар ступио је у пролеће 1913. и те године учествовао у краткотрајном Српско-бугарском рату. По окончању борбених операција наставио са служењем редовног војног рока у тешкој хаубичкој артиљерији (150 мм) у Артиљеријском пуку у Нишу. Почетком Првог светског рата поново прекида служење кадровског рока и ступа

Србија

24.07.2016 у 16:00

Записи свештеника о добрим и лошим Арнаутима

Свештеник и књижевник Тадија Костић (1863–1927), пореклом из Карана код Ужица, службовао је као парох у Горњем Милановцу и Нишу. После рата живео у Београду, умро у манастиру Савина и сахрањен у Карану. О његовом ратном путешествију пише ужички писац Слободан Радовић у „Историјској баштини“ бр. 23, према сачуваним Тадијиним дневничко-путописним записима. Велики рат затекао је Костића у Нишу као свештеника, члана Духовног суда, писца 10 објављених књига и уредника два часописа. „Док су се ратни облаци надвијали над Србијом, у ратној 1915, у ратној престоници Нишу све врви од војске, цивила, запрега, коморџија. До Тадије Костића допиру гласови о бугарским злочинима и покољу свештеника. Надирући са источне стране ка нишкој области, Бугари су по наредби својих војних власти поубијали 45

Србија

10.07.2016 у 15:00

Јована спасио Оченаш

Чачак – Шест година војевања, шест љутих рана, утиснуле су белег на лицу Романијца Јована Зековића, да га ни најближи нису препознали, кад им се указао на повратку. Њега је ратна стаза повела преко 50 држава и два океана и на православни Васкрс 1918. спустила на Солунски фронт, да се заједно с браћом избори за повратак и слободу отаџбине. Село Бјелосављевићи, одакле су Зековићи, смештено је посред Гласиначког поља, испод обронака Романије у Републици Српској. Та насеобина, у општини Соколац, данас има тек 70 душа. Млађен Ј. Зековић који сада живи у Чачку забележио је, својевремено, на магнетофону сећање свог оца Јована (1892–1983) на године Првог светског рата, па прича родитељска иде, ево, овако… „После сарајевског атентата на Фердинанда, Србе настањене од Дрине до Сарајева

Србија

03.07.2016 у 15:00

Од Дупљаја до Париза и вечности

На пожутелој фотографији из септембра 1970. године види се француски министар армије како сабљом Наполеона у подножју Тријумфалне капије у Паризу пали вечни пламен, на светској прослави поводом годишњице пробоја Солунског фронта и тријумфа у Великом рату. На фотографији, поред министра, човек у српској народној ношњи, са опанцима и шајкачом, учествује у овом незаборавном чину. Стигао је те године до Париза и до те почасти Обрен Радовановић, сељак из Дупљаја код Ваљева, солунац чији живот би тешко у један филм стао... Рођен 1889. у богатој сеоској породици, Обрен се бавио пољопривредом, воћарством, све док 1912. није отишао на редовно служење војног рока. Овако започиње праву филмску причу о свом прадеди Јордан Радовановић, економиста из Ваљева, брижно пребирајући по фотографијама и

Претходна Следећа

Почетна / Тагови

21.06.2026 у 19:22

Нови Сад на светској конференцији зелених градова: будућност се развија одговорно

21.06.2026 у 19:19

На Криму потпуно обустављена продаја горива

21.06.2026 у 18:58

Нафта се излива из оштећеног цевовода у Каспијско море

21.06.2026 у 18:57

Херцог: Легитимна страховања Израела око утицаја на Хезболах

21.06.2026 у 18:45

Иранци напустили преговоре у Швајцарској после Трампових претњи

21.06.2026 у 18:40

Партија етиопског премијера победила на парламентарним изборима