Заробљеник легендарног Ворошилова

Јединац у оца Косте и мајке Љубице, из угледне и богате панчевачке породице, Виктор Царина тек што је добио сведочанство о положеној великој матури у Сегедину, са испитом зрелости у рукама и уписницом на Универзитету у Будимпешти, дочекао је Први светски рат.

Ројило се много идеја, о једном безбрижном лету које следи и живела нада овог младог човека, како ће с јесени напустити дом и отићи у мађарску престоницу да научи нови језик и стекне нове колеге и пријатеље…, а било је то лето 1914. године.

Уместо да се посвети науци, новонастала ситуација диктирала је промену планова, те он са друговима из ђачке клупе бива послат у војну школу.

Ту стиче чин и као млади официр добија прво задужење – бива постављен за команданта „штафле”, данашњим језиком речено, чете за снабдевање. Није прошло много, а млађани Виктор одлази на фронт у Галицију, у којој га за кратко време Руси два пута заробљавају.

Први случај десио се када је пао у руке белогардејског команданта Петљуре, који га убрзо пушта, заправо чим је сазнао да је Виктор Србин, но друго заточеништво је било много драматичније бележи, Марко Дракшан у књизи „Панчево у мом срцу”.

Наиме, руска дивизија под заповедништвом команданта Махнона такође је била неповерљива према аустроугарском официру који је чим су га заробили устврдио да је Србин.

То искусном команданту није био крунски аргумент, па су Виктора најпре држали под присмотром, а онда и пустили после месец дана, али је он убрзо постао поново жртва хапшења чим се вратио на аустроугарску страну. Ту му је, по причама, претила и смртна казна, јер је било крајње сумњиво „како су га то Руси тако лако пустили”.

Извор даље говори, да га спасавају другови из официрске школе, али и да је за казну поново морао на далеки руски фронт.

Рат се одужио, а Виктор је и трећи пут завршио у заробљеништву. Десило се то када је са својом четом стигао чак до Царичиног града, касније познатијег као Стаљинград.

Командант, тада већ „црвених” Руса, захтевао је од младог Панчевца да преда целокупно наоружање и више стотина запрежних кола са муницијом и храном.

Царина пристаје да то учини, али захтева да му се изда потврда за све што је одузето, како га Аустријанци не би стрељали због дезертерства.

„Црвени” командант тада се грохотом насмејао, ценећи да је млади официр дрзак, али и храбар. Ипак, а можда и баш због тога, тражену потврду му даје и још приде троја кола да врати и рањенике. У потпису тог документа, који је Виктор сачувао стоји име Климента Ворошилова.

Био је то легендарни војсковођа руске Октобарске револуције и много година касније совјетски маршал и председник Президијума Врховног совјета СССР-а.

Нажалост, Царина више није имао коме потврду да покаже. Аустроугарска је у међувремену капитулирала и Први светски рат је био готов, а троструки заробљеник се вратио у своју кућу у Панчеву које је сада било у новој држави – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

У наступајућим годинама Виктор Царина, са великим имањем у родном Банатском Новом Селу и спратном кућом у Панчеву, убрзо је постао и власник трговинске радње у Пашићевој улици у Београду.

Ту су се могле купити најмодерније привредне машине, познатих европских фирми, те му је посао ишао од руке и одлично напредовао па је ускоро отворио и приватну банку.

Фамилија Царина у вароши је и раније позната по спортским посленицима, па је и Виктор израстао у цењеног грађанина Панчева, нарочито међу љубитељима фудбала.

Када је 1924. године у граду на Тамишу основан и трећи фудбалски клуб „Војводина”, постао је његов председник, а остала је и забелешка да се толико залагао за овдашње спортисте да се запутио чак до Будимпеште, како би најбољем стрелцу панчевачке „Војводине” Милошу Ђонину купио најновији модел копачки.