Увек први у јуришима

Ако су храброст и лични пример прави показатељи величине једног официра у ма којој војсци он био, онда је потпуковник Богољуб Молеровић, родом из села Врачевић код Лајковца, који је командовао српским јединицама у балканским и Првом светском рату, заиста заслужио да му име буде упамћено.

Није било битке у којој није стао на чело своје јединице и повео је у јуриш, у славу...

Све до последње, у зору 17. септембра 1916. на Кајмакчалану.

Био је командант другог батаљона Петог пешадијског пука у саставу Дринске дивизије, прошао Цер, Чокешину, Мачков камен, Колубару, Сувобор, штитио српску војску у прелазу преко Албаније, стигао до Солунског фронта.

На крвавом Кајмакчалану Петом пешадијском пуку је запао један од најтежих задатака, освајање врха Флока – истуреног и изузетно добро брањеног бугарског положаја. Српска војска је у тим борбама трпела велике губитке, погинула су и два команданта пука.

Упркос свему, одступања није било, батаљон Богољуба Молеровића је у зору 17. септембра кренуо у одлучујући јуриш. Његови војници у јуриш ка победи, потпуковник Молеровић у јуриш ка вечности.

У моменту искакања из рова на положају Вирут, пао је смртно погођен, наводи ваљевски публициста Милорад Радојчић у својој књизи „Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912–1918 – витезови Карађорђеве звезде”. Убрзо потом, додаје Радојчић, Молеровићев батаљон освојио је фамозну Флоку, а по заузећу Кочобеја и падом Сувог брега српска војска потпуно је овладала масивом Кајмакчалана.

За изузетну храброст и пожртвовање потпуковник Петар Молеровић је већ сутрадан по погибији постхумно одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог степена. То му је била друга Карађорђева звезда, прву је добио за официрске заслуге у борбама на Колубари и Сувобору, подсећа Радојчић.

Храбром официру пажњу посвећује и Бранко Жујовић, новинар Кинеског међународног радија у Пекингу и публициста пореклом из Врачевића, у својој књизи „Врачевић – прилози за историју села”.

Петар Молеровић, наводи он, био је изданак старе врачевачке фамилије Костића, припадао је елитној класи официра Краљевине Србије која је почетком 20. века, ослањајући се углавном на сопствене снаге, успела да тријумфује у два балканска и Првом светском рату.

Молеровић, рођен 1876, завршио је ваљевску гимназију, питомац Војне академије у Београду постао је почетком септембра 1896, а први указ за унапређење у чин потпоручника исписан му је 31. маја 1899. године. Обављао је више официрских дужности, да би 1905. био упућен на стручно усавршавање у Француску.

Почетком Првог балканског рата 1912. службовао је у 18. пешадијском пуку у Београду као капетан прве класе.

За заслуге у борбама добио је Златну медаљу за храброст „Милош Обилић”, Медаљу за ревносну службу и друга одликовања. Следе прекоманда у Пети пешадијски пук Дринске дивизије, затим освајање Једрена, учешће у операцијама на Брегалници и ново ордење...

Потом и Први светски рат, славне епопеје српске војске од Цера све до Кајмакчалана, где је у 41. години окончан херојски пут још једног великог српског ратника.

Потпуковник Богољуб Молеровић сахрањен је са осталим погинулим војницима свог пука на самом врху Кајмакчалана, да би 1932. године његови посмртни остаци били пренети у породичну гробницу у Чачку, јер је био ожењен Олгом, ћерком Аристида Јовановића, апотекара из тог града.

На спомен-плочи војницима из Врачевића и околине изгинулим од 1912. до 1919. године, у храму Светог Ђорђа у манастиру Боговађи код Лајковца, име потпуковника Богољуба Молеровића налази се на првом месту.