Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.04	117.74	117.39
101.55	102.16	101.86
127.15	127.91	127.53

15.07.2022 у 14:34

Тих дана спустио бих се предвече до трга Андел, у близини купио бурито и наставио Штефаниковом. Гледао сам чешке називе радњи. У првој години мог боравка у Чешкој, док нисам научио језик, на основу речи покушавао бих да погодим значење и делатност радњи. Старожитности је чешки назив за антикварницу. Била ми је интересантна сликовитост тог назива - стари живот, или оно староживотно, оно што припада старом животу. Потреба за проналажењем сопственог израза који би заменио страни, неретко интернационални израз, доводи до посезања за непосредним и често упечатљивим језичким решењима. (Пиксабеј) Чешки назив за фризерску радњу је оштрихат, што дословно значио ошишати. Брашнарстви је назив за продавницу и сервис ташни и новчаника, и потиче од речи брашна која значи торба. У

Мој живот у иностранству

08.07.2022 у 14:27

Је л' почео рат

Ујутру, око 5, када са „чардака” сиђем да направим кафу, онако поспан обично питам супругу: „Је л' почео рат". Раније је то била лепа шала, онда је постала груба шала а сада је то права неслана шала. Времена се мењају рапидно, рекли би наши Ју-тубери. А зашто питам баш супругу? Она, несуђени правник, стално држи у руци таблет, прати опозициону штампу, а има много фејс пријатеља. Све супротно мени, пензионисаном инжењеру, који једино прати цене кућа, акција, злата и чита само „Политику”. (Н. Марјановић) Да будем искрен - одем и на „Правду” (ону са .ру) и кинески „Глобалтимес” (када није успорен). Све остало сам забранио себи. Тешком муком, морам признати. Међутим, писање нисам забранио себи, али и ту немам резултате. У глави се све побркало. Остао сам без речи... или

Мој живот у иностранству

03.07.2022 у 11:00

Чујем да се Душановац доста променио

Са последњим гутљајем јутарње кафе затварам поново прочитан роман Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве.” Кад сам затворила последњу страницу осетила сам потребу да забележим своја осећања и сећања. Јуче док сам чистила полице са књигама, одвојила сам ову књигу да предложим најбољем пријатељу да је прочита. Његов Београд, његов Душановац, Вождовац, Коњарник његов крај. Иако је генерација после Љубе Шампиона сличност је ту. Можда само географска, али мислим да ће он боље то препознати од мене. И тако седнем испред моје мале библиотеке, између још несређених полица, а прашњави посао оставим за сутра. Присетим се времена првих издања романа „Кад су цветале тикве”. Припадам генерацији која је нове књиге читала одмах, да би били у току када се прича и анализира са пријатељима.

Мој живот у иностранству

24.06.2022 у 15:14

Недеља је празник самоће

Недеља је најдужи дан у седмици и представља казну за тебе као странца. Превише је слободног времена. Тога дана мисли слободно тумарају по глави. Обрни-окрени, мораш да се сетиш много чега. Успомене из прошлости, дубоко потиснуте током радне недеље, тихо се прикрадају. Нападају са свих страна. Мешају се са твојим мислима, не питајући да ли их желите. Појављују се у погледу кроз прозор, у рељефима талога кафе у шољицама, у звуку телефона који је тога јутра случајно раније зазвонио, у голубовима који слећу на вашу терасу чекајући да им баците мрвице хлеба. Сећања плешу пред очима. Понекад се смејете, понекад вам изазивају сузе које се котрљају низ образе, а некад вас доводе до нирване те само седите и чекате нешто што се никада неће појавити. Терају вас да молитвено и сасвим тихо

Мој живот у иностранству

19.06.2022 у 12:23

Тамо нисмо а овде нас нема

Упознао сам Милоша сасвим случајно како то бива са најбољим стварима у животу. Повремено дружење са њим током времена прерасло је у пријатељство. Милош није пуно причао. Увек је, попут тика, испред себе имао нешто за писање и нешто на чему се може записати. Једном сам га видео да се унезверио и у недостатку било какве подлоге за његове скице, нешто је журно нашарао на левој половини левог длана. Слушао је шта се прича, гледао саговорнике у очи, а истовремено шарао по свему што је могло отрпети траг његовог црног, танког фломастера. После би ту скицу пажљиво савијао и трпао у џеп. Сви могући производи, на ужој и широј производној бази од папира, од позајмљеног, минијатурног папирића за цигарете, подметача за чаше у летњим баштама, клубовима и ресторанима, салветама, рачунима,

Мој живот у иностранству

03.06.2022 у 14:52

Не бацај смеће у туђи контејнер

Правила понашања за обично пучанство у земљи коју је зачео Џорџ Вашингтон установљена су да сломе својеглаву вољу појединаца и тако га утерају у тор, тамо где ће над њиме лако тренирати строгоћу. Међутим, нема те овце која радо напушта неограђена пространства слободног кретања и добровољно одлази у тор. Мој први покушај да избегнем правила везан је за одлагање смећа. Првих неколико дана после усељења у кућу, излазио сам на улицу у потрази за контејнером, који су у мојој постојбини у стара, добра времена, били на располагању 24 сата дневно, 7 дана у недељи. Сваки пут сам се враћао необављена посла. Кад је ђубре почело озбиљно да ми смета, потрпао сам га у кола и кренуо у потрагу за било чим што би личило на локални сабирач смећа или депонију. Непуне две миље од куће

Мој живот у иностранству

27.05.2022 у 15:10

Како Швеђани измишљају нове порезе

Монополи су нешто што политичари тако радо стичу, јер онда могу да бирају начин продаје оне робе за коју само држава има дозволу. Овде не мислим на одвратни монопол о продаји алкохола, због чега је алкохол у Шведској четири пута скупљи од европских цена, већ на производњу електричне енергије. У Шведској је дозвољено да било ко производи струју, ту нема никакве забране. Али кад произведете сопствену струју, ту долази зачкољица коју су овдашњи политичари измислили. Дакле, свако може да произведе струју али према закону дужан је да је прода некој од компанија које такође производе и продају струју. Велике електроенергетске компаније готово увек имају државу као већинског власника. Индивидуални произвођач електричне енергије може да купи назад исту ту струју за своје потребе, али

Мој живот у иностранству

20.05.2022 у 16:35

Зашто си тако млад оседео

Искористио сам сунчани и леп мартовски дан да се провозам возом од Ротердама до Амстердама. Ово је први дан кад су укинуте и последње мере против короне у Холандији. Престала је обавеза ношење маски у јавном превозу. То ме је посебно инспирисало да кренем возом ка мом „селу” званом Амстердам. Намерно сам изабрао спори воз (спринтер) који стаје у свакој станици да бих видео што више и да би дуже уживао. Воз је клизио нечујно као да не иде по шинама већ по најфинијој свили. Колосек је укопан у земљу тачно онолико да нам пашњаци буду у висини очију. Посматрали смо их као да се пред нама смењују секвенце на огромном филмском платну. Сви путници су окренули главу ка прозору. (ЕПА ЕФЕ - Р.Д.В.) На огромној ливади ражџилитале су се шарене краве. Све дебеле и вимасте. То им

Мој живот у иностранству

13.05.2022 у 20:42

Директоров носач кофера

Када сам долазио у Москву, он ме је сачекао у хотелу. Лепо ме прихватио и објаснио ми шта се од мене очекује на овом послу. Имао је око шездесетак година, а на моје питање да ли је грађевинац, одговорио потврдно, али је нагласио да је менаџер. Следећег дана схватио сам да није у добрим односима са мојим шефом. После неколико дана видео сам колика је та њихова нетрпељивости. Било је људи са којима није комуницирао. Неки су га поштовали само кад је ту, а неки ни тада. Име му је било Живан, а сви су звали Жиле. Уживао је поверење код генералног директора, а то се многима није допадало. (Пиксабеј) Мој шеф је стално подсећао да Живан није инжењер, већ обични грађевински техничар, да није никакав менаџер и да због тога он не може контролисати инжењере. Када би се са њим

Мој живот у иностранству

06.05.2022 у 15:02

Остао на селу да направи чоколадно царство

У селу Риегерзбург, у близини Граца, налази се једна од највећих и најпознатијих фабрика чоколаде у Аустрији. Аустријанци воде рачуна у економском патриотизму и увек ће радије да купе ову њихову чоколаду, упркос што је скупља од осталих произвођача. Комад „Зотер” чоколаде од 70 грама кошта више од три евра. Ипак, добри познаваоци чоколаде кажу да толико и вреди. И ја се слажем с њима. После седам година, недавно сам поново посетио ово сеоско чоколадно царство. И поново сам се уверио да су високе цене „Зотер” чоколада потпуно оправдане. Фабрика се налази у малом засеоку села Риегерзбург, планинскога места у Штајерској. То вам је као да одете на Стару планину или Голију. У неко планинско село око Књажевца или Ивањице, па од тог села на неку од чука које мештани означавају као

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству