Зашто си тако млад оседео

Искористио сам сунчани и леп мартовски дан да се провозам возом од Ротердама до Амстердама. Ово је први дан кад су укинуте и последње мере против короне у Холандији. Престала је обавеза ношење маски у јавном превозу. То ме је посебно инспирисало да кренем возом ка мом „селу” званом Амстердам.

Намерно сам изабрао спори воз (спринтер) који стаје у свакој станици да бих видео што више и да би дуже уживао.

Воз је клизио нечујно као да не иде по шинама већ по најфинијој свили. Колосек је укопан у земљу тачно онолико да нам пашњаци буду у висини очију. Посматрали смо их као да се пред нама смењују секвенце на огромном филмском платну. Сви путници су окренули главу ка прозору.

На огромној ливади ражџилитале су се шарене краве. Све дебеле и вимасте. То им није сметало да се урнебесно радују и забадају рогове у некакву гомилу песка. Пустили су их напоље после дуге зиме. Отуда и та радост и снага да скачу као да су кошуте а не краве музаре.

На крају ливаде пар коња окренуло им је леђа, као да су хтели да им кажу: „Глупаче једне, ми смо целу зиму напољу па ништа.”

Преко канала стадо оваца посматрало је ову сцену са искренутим главама.

Нису могле чудом да се начуде. Можда зато што су све то младе овце које први пут виде шарене краве како скачу по ливади.

Воз дође до прве веће станице, Делфта, места са лепим црквама, уским улицама и малим светлим радњама. Од Делфта до Лај Дена нема више природе, само зграде и насеља уз саму пругу. Зато сам отворио књигу наравно, наравно на ћирилици, да не заборавим матерњи језик, а и да би ми време брже прошло до Лајдена.

Преко пута мене је седео кошчат човек, прави динарски тип. Тешко му утврдити године, а коса му је била сребрнасто седа као да је био цео век италијански судија у  Палерму. Обрве и очи су биле црне као угаљ. Погледао ме је у очи, бистро и знатижељно рекавши на српском: „Добар дан!”

Отпоздравио сам му и упитао зашто је тако млад оседео.

Прешао је одмах на ствар знајући да нема много времена за своју причу. У Амстердаму има авион за Београд.

„Дошли смо из битке на Трескавицу да помогнемо гардистима који се два дана  борили да освоје две колибе пуне Алијиних исламиста. Те колибе су до пре неки дан биле наше. Сећам се као да је јуче било. Моја артиљеријска јединица, боље рећи вод, недељама није изувала чизме. Са њима смо спавали да бисмо могли на време стати у прву линију, у бој.

Био је љути мраз. Из носа су нам цуреле зелене слине. Са ове стране обронка на Трескавици јасно се виделе колибе као на длану. Тик до њих су лежали гардисти иза бусења земље или којег камена и сатима покушавали да истерају напоље исламисте. То је било готово немогуће јер су колибе високо изнад њих одакле су лако контролисали ситуацију испод. Наравно преко нишана.

Мој претходник који је одређивао координате и издавао наређења за гранатирање није се прославио. Гранате су му пребацивале колибе за читав пушкомет. Тек касније ми је било јасно чега се бојао. Цео вод је узвикнуо: `Лаловићу шта чекаш`?

Невољно сам узео руковку са положајем хаубица 105. дао сам поправке и командовао да основно оружје испали једну гранату. Само што сам то наредио и граната је почела да пишти. Пао сам на леђа у снег. Ухватио ме је ужасан страх да ћу можда погодити гардисте који су лежали одмах испод колибе. Пао сам као да ме је осамарио трескавички медвед.

После неколико тренутака пришао ми је момак велик као планина и црвен у лицу од мраза. Подигао ме је ко сламчицу из снега и пољубио у оба образа. Погодио си прву колибу. Отишла је у материну, сад требаш и другу.

Испалио сам и последњу гранату која је пала у „темељ” друге колибе. Пришао ми је најбољи друг и чврсто загрлио са сузама у очима. Рекао је да сам се добро камуфлирао и зато сам погодио непријатеља.

Тек увече, кад смо стигли у логор схватио сам његову примедбу о камуфлажи. Погледао сам се у огледало и нисам могао сам себе препознати. Коса ми је тог дана поседела. Био сам бео као снег на Трескавици.”

Ту је загрмео звучник у возу 'Амстердам - Сипол', станица испод аеродрома. Лаловић је зграбио своју тешку торбу и са све њом ми је чврсто стегао руку. Излетео је напоље као из пушке. Ваљда из страха да не закасни на авион.

Воз је продужио даље. Нисам стигао да питам човека како му је име. Код кога је био у посети. Или бар да узмем број телефона да би потанко заокружио ову необичну причу.

Ипак, био сам задовољан и срећан. Јер прави хероји путују возом.

Торнадо, Холандија

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика