Недеља је празник самоће

Недеља је најдужи дан у седмици и представља казну за тебе као странца. Превише је слободног времена. Тога дана мисли слободно тумарају по глави. Обрни-окрени, мораш да се сетиш много чега.

Успомене из прошлости, дубоко потиснуте током радне недеље, тихо се прикрадају. Нападају са свих страна. Мешају се са твојим мислима, не питајући да ли их желите.

Појављују се у погледу кроз прозор, у рељефима талога кафе у шољицама, у звуку телефона који је тога јутра случајно раније зазвонио, у голубовима који слећу на вашу терасу чекајући да им баците мрвице хлеба.

Сећања плешу пред очима. Понекад се смејете, понекад вам изазивају сузе које се котрљају низ образе, а некад вас доводе до нирване те само седите и чекате нешто што се никада неће појавити. Терају вас да молитвено и сасвим тихо изговарате имена оних које волите, али и оних који су отишли у свет заборава.

Недеље нас подсећају на породичне ручкове. Подсећају на баке и деке. На супе са резанцима, сарме, гибанице, поховане шницле, кнедле са шљивама, на макароне у презлама и орасима. На гурнут новац у руку за џепарац од родбине.

Недеље су дугачке, ускршње, литургијске. Оне су радост сваког детета. У њима се срећу тетке и тече, ујаци и ујне, браћа, сестре, рођаци. Оне су свете и сви су свечарски обучени. Оне су предах од обавеза када имамо времена за ближње. То је дан када се причају тајне.

Недељом се устаје касно, ленчари у пиџамама. Маме и тате су са децом. Понекад се пишу дневници о догађајима који су нам се десили претходних седам дана. Гледају се најлепши јутарњи дечји ТВ програми.

Недеље ме подсећају на шетње полупразним градом. На одласке у шуме, на прање очевог аутомобила. У мојим недељама сви смо некако насмејани, вечито млади и без породичних свађа.

Недељом је моја ћерка код маме. Устајем рано, кувам кафу и успомене из прошлости су већ ту. У тишини недељног јутра, без граје и буке на улици, оне навиру. Ништа им у тој тишини не стоји на путу.

Накратко их заустави жагор људи на улици нешто пре десет. То су родитељи са децом, брачни парови који журе на мису у протестантску Бетлем цркву, која се налази свега педесетак метара иза зграде у којој живим. У десет се оглашавају звона која означавају почетак недељне мисе.

Када се заврши црквена служба, сви ти људи одлазе у посету родитељима, рођацима и другима које нису дуго видели. Прво ће отићи код њених маме и тате, а после код његових. Правиће се планови за следећу седмицу.

Деца ће се договарати са својим бакама и декама када ће доћи да преспавају код њих, а недеља ће проћи брзо без школских обавеза. Већ следећег дана их у школама чекају учитељи и учитељице.

Мени је недеља празник самоће. Немам тетку која живи близу да одем на ручак код ње. Нема никога да ми протумачи сан који сам одсањао претходне ноћи.

Опкољен сам и сатеран у ћошак својим успоменама. Не дам се, чврсто држим гард. Примам ударце, често неспортске, испод појаса, али остајем на ногама. Додуше, помало гроги.

Браним се молитвама испред иконе породичног свеца од свих погрешних мисли које долазе са самоћом. Молим Светог Луку за спасење и опроштај. Браним се од свега тога читајући бесконачно дуге романе. Рецитујем песме, али морам признати оно што тешко пада мојој мушкој страни личности, недељом углавном превладава женска страна.

Моја главна терапија је плакање. Углавном сам сваку недељу барем на кратко исплакао. Сузе би се котрљале низ образ уз звук замишљене виолине, али, понекад ридам и псујем љутећи се на своју судбину.

Недеље су у Холандији пролазиле у гледању са мог прозора пролазнике који шетају своје псе. Стереотипна прича, која се одиграва пред мојим очима, о човеку на Западу и његовом псу. Увек усамљено шетају своје псе. Ретко ћете видети мужа и жену да шетају пса заједно.

Недеље у Холандији за мене су дани када пси шетају своје газде. Пас је човеков најбољи пријатељ, а овде је пас човеков саборац у његовој борби против самоће. Његов разлог и оправдање за шетњу, његов изговор за бег од суморне кућне стварности.

Пас није чувар поседа, што је његова исконска улога. Они су овде друштвена категорија. Додуше, не можете водити разговор са псом, али му можете до миле воље причати без страха од његове реакције.

Пас има топло тело, можете чути његово дисање, понекад залаје. Стрпљиво седи поред ваших ногу упорно вас гледајући. Никада вас неће напустити и увек ће се радовати вашем доласку.

Немам пса, па шетам сам.

Валентин Матић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика