Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.04	117.75	117.39
102.16	102.77	102.47
126.3	127.06	126.68

05.02.2020 у 10:07

Одаћу вам једну тајну; ове приче измишљам ујутру док се бријем са оном пеном и правим жилетом. Имам сваку могућу справу која ради на струју, али бријање је "по старински". Ваљда ме враћа у време када сам гледао како деда веша огледалце о тарабу, оштро бријач на каиш, сапуња се четком и онда се спретно брије. Када је жилет нов обавезно се посечем, а то се деси и када сам нервозан. Тако ми жилет ујутру постане инструмент за мерење нервозе за тај дан. Управо то се десило овог јутра - посекао сам се када сам почео да размишљам о одјеку Нолетове победе. Писао сам о томе у овој рубрици када је он победио први пут. А прича је била о томе како је мени карту за први ред дала фирма код које сам радио, а онда сам хтео да ту лепоту види и моја супруга. Новакови навијачи испред Арене у

Мој живот у иностранству

31.01.2020 у 15:37

Празник рада дочекасмо на Јалти

Није било нимало једноставно доћи из Анапе до Јалте, иако је релативно близу. Када се од Анапе крене на северозапад, после стотинак километара стигне се до мореуза који спаја Црно и Азовско море, а одваја Русију и Украјину. Са руске стране је лука Кавказ, а са кримске Крим а сам град Керч је десетак километара даље од обале. Путнике је између та два места путнике превозио трајект који је ишао неколико пута дневно. Међутим, откада је Крим постао део Русије, ситуација се потпуно изменила. Саобраћај из Русије према Криму који је раније ишао преко Харкова, сада је преусмерен на прелаз Кавказ - Керч. Иако је повећан број трајеката, данима се чекало. Ако си пешак нема проблема, али возила су морала да чекају. За боравак на Криму одабрали смо Јалту. Без неког посебног разлога,

Мој живот у иностранству

25.01.2020 у 10:53

Грађанска класа распикућа и пробисвета

Свуда прођи, само кући буди, Тамо ће те, уништити људи, Људи...” (Бора Ђорђевић) Наша ће поља остати пуста. Пуста поља, пусте куће, зарасле у корове и кисело дрвеће. Пуста села и насеља. Пуста земља ће остати да нас памти. И доћи ће неки нови људи, надам се бољи од нас. Неки страни људи који ће умети да воле и поштују оно што су им та поља дала. Неки бољи народ неке друге вере, неке друге расе, неке друге нарави, других навика, побожнијих, чистијих, лакших. Наши су успеси наша пропаст. Завиде потајно они који су остали нама који смо „на време побегли”. Прикривају муку и беду, кажу да им је лепо, никада лепше, кажу да они не би никада, жале нас. А онда нас на крају раздвоје од себе, или ми себе раздвојимо од њих, и као да нам није довољно беде, муке и патње, изненада више

Мој живот у иностранству

17.01.2020 у 14:49

Твој посао је да ми куваш кафу

Дремуцкао сам испружен на дрвеној клупи у паркићу близу Центурбан улице. Осетих нежну руку на рамену која ме је више миловала него будила. Отворих очи и угледах Радованову жену Зору. „Немој ту да спаваш, шта ће свет да помисли, `ајде са мном идемо код газде.” Невољно сам устао и кренуо са њом у ресторан „Радован”, који се налазио у Амстељнику, близу познатог хотела „Амстел”. Кажем невољно јер сам пре десетак дана баш у њему конкурисао за посао. Ресторан који на пушкомет мирише на бели лук. Газда Радован без околишања питао ме одмах чим сам ушао да ли знам да ољуштим бели лук. Рекао сам да знам и одмах прионуо на посао. А он ће на то рећи: Не, видиш да не знаш.” Фото Пиксабеј Тако сам изгубио посао коме сам се надао јер сам на табли испред видео да је јасно

Мој живот у иностранству

10.01.2020 у 12:17

Богати се по купусу препознају

Сиднејски Сарихилс данас је безбедна зона. До осамдесетих година, када су се овде населили јапијевци, млади амбициозни људи са жељом да успеју, нисам се баш олако усуђивала да туда крочим ногом. Али, од тада све се променило. Сада слободно шетам улицама, између малих, слатких кућица са гвозденим оградама. У главној улици Сарихилса, Бурк, данас постоји бициклистичка стаза којом јурцају бициклисти са правом првенства, скоро као брзи возови. Ко им се нађе на путу, лоше му се пише. Ствари су се стварно много измениле. Уочи Божића шетам од Краун до Оксфорд улице, скоро да нема саобраћаја. Агресивне светлеће рекламе, загрљени парови који се по мало заносе, очигледно мало припити, држе се за руке, самци загледани у свој свет седе у пабовима са отвореним прозорима. Из њих трешти

Мој живот у иностранству

03.01.2020 у 20:41

Хоћу да научим српски да разумем Кустуричине филмове

Моје колеге су почеле да ме наговарају да ја отворим школу за стране језике и да би они сви радили са мном. Одакле? Где ми је новац? А други су ми говорили да овде траје годинама да се нешто тако региструје. Кренем тако да се распитујем код јавних бележника и сви они, као из пушке, ми говоре исто. Прво, хиљадарка долара да се уопште започне, а после, ко зна, треба потплаћивати и да не заборавим да ја долазим из „земље у конфликту”. Одустао сам, јер тог новца нисам имао, а да чекам месецима био би велики ризик. Никада нисам волео неизвесност. Али, позва ме секретарица бившег института и каже ми да постоји један јако солидан јавни бележник, да одем и до њега и даде ми адресу. После непроспаване ноћи ипак се одем и понесем све своје документе. Лако пронађем ту канцеларију. Унутра

Мој живот у иностранству

27.12.2019 у 10:02

Кад порезници цео институт избаце на улицу

Био сам Србин који је „привремено” 13 година живео у Загребу, али ме судбина 1991. вратила у Београд у оно време када многима није било лако. Као дипломирани професор страних језика запослио сам се у једној приватној школи у Београду. Зарада није била довољна да бих помагао финансијски и родитељима који су остали у Загребу. Они у домовину Србију нису могли да се врате без визе, а када су је добили морали су у свом родном месту да се пријаве као странци. Такви су онда били закони. Схватио сам да сам морао да помогнем и себи и родитељима. Једна Мексиканка која је радила као професор шпанског у истој школи, предложи ми да идем у Мексико јер њима требају дипломирани професори. Позвала је одмах телефоном једну колегиницу у институту „Берлиц” која је одмах питала: „Када може да

Мој живот у иностранству

20.12.2019 у 19:41

Боље да причам са роботима

Због несрећног рата 1991. године завршио сам у Швајцарској. Не, нећу рећи да сам захвалан тадашњој хрватској власти што сам напустио Хрватску и што сам ту где сам, али да није било тог рата вероватно никада не бих напустио простор Југославију „трбухом за крухом”. Нисам нешто вичан писању прозе или поезије, приповетки, басни, романа. Случајно, мој живот је отишао у једном другом смеру. Ја причам са роботима, машинама које нам олакшавају свакодневни живот, компјутерима. Понекад помислим да је боље тако. Кад видим шта су људи у стању да изговоре а да се при том и не зацрвене, када видим шта све таблоиди напишу само да би зарадили, само помилујем мога робота и захвалим му се на послушности и учтљивости. Посао ме водио по готово свим европским и доста светских земаља. Некада сам

Мој живот у иностранству

14.12.2019 у 11:03

Какав Свети Димитрије ако си рођен у Аустрији

Када идете опет доле? Сигурна сам да је ово питање код нас „југоса” у Аустрији често колико и питање: „Шта има”? Поставља се на славама, журкама, у кафићу, клубу, ресторану, кућним посетама, па чак и на послу, иако су колеге углавном Аустријанци. Мене питаше моје колеге Аустријанци, након што сам наговестила да наредних дана нећу бити ту, је л’ идеш опет доле? Одговорих им поносно да идем и укратко објасних којим поводом. „По православној вери и српском обичају свака породица има свог свеца заштитника који се сваке године прославља. Моја „нова“ слава је Свети Димитрије и прослављамо је 8. новембра. Удајом за мог мужа, прихватила сам његову славу, односно славу његове породице.” Климнуше главом сви као да знају или бар мисле

Мој живот у иностранству

07.12.2019 у 16:59

Наш поп даде обе кћерке за католике

Голуб, мој старији друг, научио ме је како се поправља радио са лампама. То је определило мој живот, постао сам електроинжењер, најпре у Србији а потом и у Аустралији. Ево тог разговора - ја сам кренуо први: - Имаш ли некога из Енглеске? - Како то мислиш, мислиш ли пријатеља? - Не, не, рођака. - Па мало је далеко. Да си ме питао имам ли неког из Беле Паланке, лако бих ти одговорио, овако. - Енглеска ме занима? - Добро, немам, хајде кажи шта си хтео. - Не знам ни сам, савет, можда раме за плакање... - Добро, ко ти је из Енглеске? - Па унука! - Како бре унука, ти си са Старе планине! Фото Пиксабеј Тако би изгледао разговор са мојим добрим другаром Голубом, да је ту, али с обзиром да је он „преко седам океана”, морам да се пожалим вама, непознатим

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству