Живана из „Њујорк тајмса”

Одаћу вам једну тајну; ове приче измишљам ујутру док се бријем са оном пеном и правим жилетом. Имам сваку могућу справу која ради на струју, али бријање је "по старински". Ваљда ме враћа у време када сам гледао како деда веша огледалце о тарабу, оштро бријач на каиш, сапуња се четком и онда се спретно брије.

Када је жилет нов обавезно се посечем, а то се деси и када сам нервозан. Тако ми жилет ујутру постане инструмент за мерење нервозе за тај дан.

Управо то се десило овог јутра - посекао сам се када сам почео да размишљам о одјеку Нолетове победе.

Писао сам о томе у овој рубрици када је он победио први пут. А прича је била о томе како је мени карту за први ред дала фирма код које сам радио, а онда сам хтео да ту лепоту види и моја супруга.

Она је отишла тамо, изнервирала се и вратила кући јер су је Аустралијанци, поред којих је седела, опомињали да се не дере. Од тада гледамо само преко телевизора.

А ко има јаке живце оде тамо.

Деца су у бољој ситуацији. Купе оне јефтине карте са којима не улазе у арену, него гледају на великом екрану испред сале. Ту вичу до миле воље, певају наше песме а када Новак победи заиграју коло.

Уосталом, то сте вероватно већ видели боље него ми, за које је победа Новака овде код нас постала нормална појава (победио је осам пута).

Али нисам се због тога посекао. Посекао сам се због Живане!

Већ дуже времена спремам се да напишем нешто о њој и о њеном супругу, мом имењаку Ђорђу. Али не знам како да направим причу која њих неће да разљути.

Ђорђе ми не може ништа пошто је преминуо пре неколико година. Али Живана може да ме стави у њену новину, па да постанемо непријатељи, како ми Срби то умемо да урадимо. А то не желим. Са друге стране - како да напишем а да буде прихватљиво, али објективно.

Колико власника новина на српском језику може да се похвали да је о њима писао Њујорк тајмс?

О Живани и њеном „Српском гласу” из Мелбурна је писао прошле године у време „Аустралијан опена”.

Писали су како нама Србима у Аустралији Новак значи много, те како нам он помаже да зацелимо ране од „највећег етничког сукоба на Балкану”.

Мало позитивно мало негативно. Немајући шта много да напишу о нама - немамо ниједну организацију која обједињује све Србе - остало им је да помену један добар српски ресторан и - Живану.

Недељне новине „Српски глас” постоје скоро тридесет година и то је засигурно једина институција на нивоу Аустралије која траје толико дуго (цркву не рачунам јер она долази из Србије).

А зашто сам се посекао?

Мој имењак био је грађевински предузимач, а у писању је био вешт колико и ја у певању. А главни (тада једини) новинар био је само мало бољи од њега.

Зато сам нервозан када хоћу да пишем о томе. Међутим, „Глас” траје и Срби га читају, поштују и воле.

У њему можемо да се изјадамо за оно што нам овде чине.

Џорџ Петровић, Мелбурн

Пишите намПоштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика