Боље да причам са роботима

Због несрећног рата 1991. године завршио сам у Швајцарској. Не, нећу рећи да сам захвалан тадашњој хрватској власти што сам напустио Хрватску и што сам ту где сам, али да није било тог рата вероватно никада не бих напустио простор Југославију „трбухом за крухом”.

Нисам нешто вичан писању прозе или поезије, приповетки, басни, романа. Случајно, мој живот је отишао у једном другом смеру. Ја причам са роботима, машинама које нам олакшавају свакодневни живот, компјутерима. Понекад помислим да је боље тако.

Кад видим шта су људи у стању да изговоре а да се при том и не зацрвене, када видим шта све таблоиди напишу само да би зарадили, само помилујем мога робота и захвалим му се на послушности и учтивости.

Посао ме водио по готово свим европским и доста светских земаља. Некада сам чак  водио статистику о спавања у разним хотелима. Одустао сам кад је бројка прешла три стотине, умарало ме, све је постало радна рутина.

Пријатељи ми често завиде на силним путовањима, међутим никако да им објасним да ја ништа не видим и ништа не доживим у туристичкој смислу. Док путујем у глави имам визију посла који морам обавити или неког предавања које морам одржати. Та предавања су мало специфична јер готово свака тачка, сваки зарез, свака реч има одређено техничко-оперативно или извршно значење и не може бити синонимски замењена. Оног часа када Србину успете да утувите у главу да пуно размишља а мало прича, створили сте од њега перфектног, темељитог појединца, јер све друго Бог му је дао пореклом и рођењем.

Моја прва животна лекција која ме научила да мање причам, а више размишљам догодила се у новембру 1994. године, приликом мог првог боравка у Шведској, у граду Борасу.

Од Цириха до Копенхагена путовао сам тадашњим швајцарским поносом компанијом „Свисер”, а одатле са „САС-ом” до Гетеборга. Остатак пута прошао сам „Волво” џипом. Тражио сам решење за одређена филаментска влакна која су око 100 пута тања од људске длаке. (Скандинавци због бродоградње имају миленијска искуства са влакнима).

Након првог радног дана извели су ме на вечеру у један мањи ресторан у старом делу Бораса. Сећам се да је ту као конобар радио и један земљак, избеглица из Босне.

Док смо ми забавно ћаскали дошао је конобар по наруџбу. Хтео сам да пробам нешто ново, нешто што раније никада нисам јео и пио. После краће серије питања човек ми препоручи норвешку ракију која се зове „линија”. Прави се тако што се у фришком стању сипа у бурад, до три четвртине бурета, а потом печати, бурад се товаре на бродове који плове до Аустралије и назад. То мућкање које траје месецима или чак годинама изазива дозревање ракије што је чини непоновљивом.

За јелу препоручили су ми печење са кромпиром и традиционалним сосом од нечега што нисам разумео шта је, нити сам знао како изгледа. Прихватио сам. Јело и пиће су били одлични а атмосфера још боља.

У близини је пуцкетао камин са отвореном ватром без дима, а кроз прозор се напољу видео снег од пола метра. По столовима свеће, пригушено светло, тих и угодан жамор, врло тиха и једва чујна музика.
После два сата опраштамо се, а ја замолих конобара да ми каже име јела које сам пробао. Допало ми се па да знам ако опет будем долазио. Љубазно ми одговори: „Јели сте „Бог”. Молим,  Бог? Чекајте, ко сте Ви, питам га? Зашто Вас то занима, одговори ми. Погледам ове моје Швеђане а они избечили очи, није им јасна наша конверзација, нити моја реакција.

После сам целу ноћ размишљао о томе, како неко јело може да се зове Бог. Можда ме неко завитлавао. Сутра дан у фирми питам Швеђане да ли се заиста јело тако зове и добих потврдан одговор. Покушао сам да им објасним да у нашем жаргону постоји и другачије значење ове речи. Тек тад њима није било ништа јасно.

Шест месеци касније долазим у Данску, на сличан задатак. И Данци ме изведу на вечеру. Прилази љубазна девојка и пита ме шта желим да наручим. Кажем да сам пробао једно одлично скандинавско јело и да бих волео да га наручим.

Могу ли да добијем најбољи Бог?

Она поцрвене, оде од стола као ошамарена. Данци избечили очи, а женски део групе поцрвенео. Долази шеф сале и врло оштро ме упита: „Шта би господин  желео?”.

Кажем да сам био у Шведској и да сам тамо јео једно укусно јело које се зове Бог. Покушао сам да му опишем како изгледа. Он се умири и посаветова ме да у Данској никада не поручујем у ресторанима то јело. Касније су ми објаснили да та реч код њих има вишесмислено жаргонско значење које означава „продавачицу најстаријег заната” али и стари јако прљави, запуштени, санитарни чвор.

Била ми је то прва оштра језичка животна лекција које се увек присетим кад се нађем у некој новој средини. О опасности коришћења језика и појмова које недовољно познајем а нарочито о њиховом значењу у другим културама, иако се идентично пишу или изговарају. О акцентима да не говорим.

Још већи шок сам доживео у Јапану у „Тојоти”. Али о томе неки други пут.

Језик је чудо!

Драган Врањешевић

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика