Богати се по купусу препознају

Сиднејски Сарихилс данас је безбедна зона. До осамдесетих година, када су се овде населили јапијевци, млади амбициозни људи са жељом да успеју, нисам се баш олако усуђивала да туда крочим ногом.

Али, од тада све се променило. Сада слободно шетам улицама, између малих, слатких кућица са гвозденим оградама.

У главној улици Сарихилса, Бурк, данас постоји бициклистичка стаза којом јурцају  бициклисти са правом првенства, скоро као брзи возови. Ко им се нађе на путу, лоше му се пише. Ствари су се стварно много измениле.

Уочи Божића шетам од Краун до Оксфорд улице, скоро да нема саобраћаја. Агресивне светлеће рекламе, загрљени парови који се по мало заносе, очигледно мало припити, држе се за руке, самци загледани у свој свет седе у пабовима са отвореним прозорима. Из њих трешти гласна музика. Све је лакше кад је човек по мало под дејством лакше се комуницира. Оксфорд је то.

Младић, плаве косе, одбачених јапанки са ногу лежи склупчан леђима окренут улици у хаустору у који вероватно нико скоро неће ући. Недалеко од њега чудан трио; Абориџинка, англо и један непрепознатљивог порекла. У похабаној одећи, боси, са разбацаним стварима у пластичним кесама око њих. Нешто се убеђују, или се мени бар тако чини. Ваљда је то њихов начин комуникације. Можда препричавају милион пута испричане приче. Не видим алкохол или нешто слично у близини. Дакле нису пијани. Ипак, само су у свом свету.

Настављам даље. Испред мене искаче млађа жена, веома чудног изгледа. Белкиња, оне прозрачне танке коже што прилично брзо поцрвени на сунцу. На њој нема трагова дневног светла. Свађа се сама са собом. Прича нешто кроз неку мелодију а рукама прави неартикулисане покрете. Да ли замишља да лети, плеше или нешто друго? Ко ће то да зна. И она је у свом свету.

Пролазници незаинтересовано мирно ходају поред њих. Као да се ништа необично не дешава. Изгледа да и није необично. Ово су, ипак, уобичајене слике у великом граду који гута своју децу. Некима живот у њему прија, неки се баш и нису снашли. Свет је одувек био подељен на „haves and the have nots” - оне који имају и оне који немају.

Аустралија убрзано расте, ничу насеља и градови. Све је под конац и изгледа као да свима тече мед и млеко. Међутим, статистика показује да ствари и нису баш онакве како на први поглед изгледају.

Један од осморо Аустралијанаца има ружан осмех. Један деветнаестогодишњи Аустралијанац упутио је писмо помоћнику министра финансија апелујући за помоћ. „Радим пуно радно време и у исто време се школујем и немам могућности да платим поправку зуба мојим родитељима.“ Тужно. Али, тако је.

У Србији смо навикли да се званична и незванична статистика драстично разликује. И овде је слично. Према званичној, просечна примања у Аустралији су 85.000 долара годишње, али има и оних који тврде да је заправо 55,000 долара. Има и оних са примањима од око двадесет хиљада долара. Код њих, се све види у осмеху. Сваком осмом Аустралијанцу у просеку у осмеху фали бар десет зуба.

Док се они све више стиде свог осмеха, у порасту је број оних који поносно показује своје исполиране порцеланске зубе из својих приватних авиона, хеликоптера, „масератија” и „поршеа” и луксузних милионских вила.

Али богатство или сиромаштво се не огледа само у осмеху. И традиционални божићни поклон данас је на удару. Сваки двадесети Аустралијанац више не може да га купи.

Ма колико чудно звучало, поред осмеха и банковног рачуна, који одају социјални статус, разлика између богатих и сиромашних у Аустралији може да се измери и по количини једне сорте купуса која се нађе на тањиру. Не, није ствар у купусу, већ у посвећености здравој исхрани.

Имућнији који обично живе у богатим предграђима, троше огромне количине новца на органску храну, за одређене намирнице и углавном живе сличним животним стилом. Данас је опсесија здравом храном заменила некадашњу помаму за фитнесима и теретанама која је била на нивоу епидемије.

Organic ili vegan? Данас је доминантан тренд.

Када се друштво подели на класе, ма колико мале разлике биле, за очекивати је да се зна ко којој припада. Ако би питали Аустралијанца да се изјасни којој класи припада, најчешћи одговор би био радничкој класи или средњој класи.

Међутим, у протеклим годинама, набубрила је она сачињена од добростојећих скоројевиће тзв. „cashed-up bogans”. Једна нова класа међу којима постоји разлика према томе чиме се баве, како говоре и, најзначајније, шта купује. 

Зорица Маринковић, Сиднеј, Аустралија

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика