Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.45	103.07	102.76
126.6	127.36	126.98

29.03.2019 у 15:38

Онај ко није провео време међу Лужичким Србима, не зна шта је растрзаност и може помислити да је овај наш, балкански лонац стварно најзапрженији. Затвореност својствена темпларима, туга карактеристична Курдима, преко дана Немци, дисциплиновани и безпоговорни који чекају тренутак доколице не би ли пробудили оно исконско у себи и на један тренутак, макар прожет и алкохолом, били слободни. Постоји доста ствари које не ценимо или им не придајемо значај све док нам не постају недостижне. Ма колико добро функционисали као појединци са рутинским навикама у уређеном друштву, ипак се јави некаква потреба да се припада негде и некоме. И вук је јачи кад је део чопора. Иако им име указује на везу са Србијом, међу њима је усађена прича да немају превише везе са Србима. Природно је да је

Мој живот у иностранству

26.03.2019 у 15:54

Специјална мисија шведског војника у Косовској Митровици

Пре двадесет година, у време бомбардовања СРЈ 1999. године, живео сам у малом градићу Сандвикен, око 200 километара од Стокхолма. Током бомбардовања имали један клуб који је наслеђен од Југославије у који су ишли Срби и Македонци. Сваке суботе смо ишли у Стокхолм на митинг против бомбардовања на коме су долазили Срби из свих крајева Шведске. Ту је увек неко говорио, понекад Швеђани чланови шведског парламента Риксдаг из партије социјалдемократа или једна наша глумица Јелена Иванишевић као и неки виђенији Срби. У августу 1999. године случајно сам сазнао да један млади Швеђанин, звао се Леиф иде са шведским контингентом Кфора у оквиру мисије УН на Косово. Нисам познавао тог момка али сам преко једног пријатеља уговорио састанак са њим. Објаснио сам да тамо живи мој брат и каквој је

Мој живот у иностранству

22.03.2019 у 11:14

Чаробна кутија на дну Панонског мора

Где је све почело? Да ли је Војводина или Босна то разбуктало, жилаво дрво из кога смо одувани и развејани попут златног лишћа по најудаљенијим тачкама планете где ношени најјачим ветровима гладних снова остајемо заувек залепљени? Однекуд је морала кренути та скитачка глад. Та номадска чежња за зеленијим пашњацима наших живота. Одакле и када је то гладно стадо кренуло и хоће ли се икад и игде зауставити? Хоће ли снови једном заиграти „мајсторицу”? Хоће ли се играчи и публика пробудити у некој јави и да ли ће после тог дугог путовања пробуђени поново жудети за сном над сновима? Та полазна тачка, горућа звезда душе моје, мој лични Имагинаријум, за мене је - Наково. Провинцијски театар апсурда под бескрајним небеским сводом. Раскућено позориште у коме редовни глумци, у башти

Мој живот у иностранству

19.03.2019 у 12:03

Поштовани путници, напустите авион, укључио се аларм за бомбу

Управо сам завршио једну фазу свог живота и полетео авионом преко океана у другу. После седам дивних година и напорних студија у Варшави, спаковао сам кофере и са својом пудлицом, Рингом полетео за Њујорк. Хладан јануарски дан. Дивне земаљске стјуардесе пољске авиокомпаније ЛОТ дозволиле су ми да узмем Ринга са собом у кабину, иако је имао 10 кг, а по прописима пси преко 5 кг морају да лете у пртљажнику. Не само да је стјуардеса уписала да Ринго има 5 кг, него ми је чак и дала слободно седиште до мене, да могу да ставим кавез и Ринга поред себе. Моја жеља је била да се вратим у Србију после седмогодишњег живота у Пољској, али је стање у земљи било катастрофално, па је мој отац одлучио да отвори представништво велике српске фирме у Америци. Фирма му је касније те године блокирана

Мој живот у иностранству

15.03.2019 у 17:32

На врху пирамиде старих Маја

Твоје море је мртво па га опет посећују. Мртво море и мртве људе посете или помену. Живог човека свако заборави. Ти никада ниси схватила словенску душу. То ти је вечито ослушкивање срца и тражење среће тамо где је нема. Нама се често чинило да нас је и Бог заборавио. Често смо се питали зашто ли баш нас толико мучи. Често смо помишљали да баталимо, да молитва не помаже. Одрицали смо га се! Многа га пута псовали! Али га се никада нисмо одрекли. Никада ниси разумела ту вечиту веру и наду у оне којих нема и који су далеко. Ни зашто волимо Русе. Ни улажење у борбу без обзира на исход и последице. Ни давање себе без остатка. Ни спасење онда када више нема наде. Фото П.Р. Будало једна. Шта би тек остало од нас када би смо почели да живимо као сав тај нормалан свет. Ко би

Мој живот у иностранству

12.03.2019 у 15:00

Мирис ракије

Драга Ре, Надам се да си срећна. Који сам ја лажов... Као да ја знам шта је то срећа. Једном ми се учинило да си срећа управо ти. Али била си искра. Пламен. Светлост. А светлост се на послетку претвори лажи, у варке, у сенке. Не знам. Трудим се и успевам да не мислим о нама. Моји послови иду добро. Моја стара кафана поново ради, и теби симпатичног Ернеста су пустили из затвора, ено га у кухињи поново кува. Мој бизнис са некретнинама полако се захуктава. И све ме то чини довољно заузетим да не мислим о стварима и ономе што је могло а није. Људи се све ређе распитују о теби а ја никоме ништа не помињем. Време, Ре, ради против нас. Краде нам успомене из властитих умова, гаси навике, ствара нове, губе се мириси, све мање недостајеш. Прошлог месеца нисам те ни споменуо

Мој живот у иностранству

08.03.2019 у 10:13

Зашто Бугари ћуте

Ми иностранство зовемо све што је даље од Словеније, Мађарске, Румуније и Бугарске. Географски никад ближих народа а никад већих разлика. Ипак, како год да се изговори име Софија, не може се умањити отменост тог имена. Увијек сам замишљала да људи који живе у том граду, неким неписаним законом, морају бити лијепи, одважни, горди у најмању руку. Као дијете мислила сам да госпођа Лорен сигурно живи у том граду. Некако ми се логично чинило, Софија из Софије. Сплетом породичних околности дођох у главни град Бугарске у пролеће прије двије године. На путу од аеродрома до града, кроз прозор таксија посматрам зграде, улице, људе. У граду има монументалних грађевина, великих паркова, доста зеленила и лијепих цркава. Већ првог дана, гледајући људе, њихов начин облачења и избор гардеробе,

Мој живот у иностранству

05.03.2019 у 11:10

„Ајфони” имају предност на семафору

Мој живот у иностранству је моја игра речи из Речника града у којем живим, као сликовница увезана сећањем на град из којег сам отишао. У свакој речи врцају скривене приче. Да буду на врху, избори се и понека. BANANA PEEL - КОРА БАНАНЕ Да ли си се некад оклизнуо на кору од банане? Ја јесам. Бар је то тако изгледало. Треснуо сам на тротоар као да ме доле чека царски лежај. Са кесом банана. Нисам се одмах придигао. Гледао сам у огромног пса, везаног испред Tim Hortonsa. Огроман, јер му је глава била изнад моје. Да ли га је привукла моја харизма? Или се смеје мом паду? Па пси се не смеју, рећи ћеш. Али овај се смејао толико да су му сузе текле низ њушку. Тек кад сам устао, пас је променио своју величину. Пси то обично раде кад се придигнеш на ноге и гледаш их

Мој живот у иностранству

01.03.2019 у 14:44

Новосадски снови на холандској клупи

Из воза сам изашао око један поподне. Ваздух је био чист, без дашка ветра, а небо сасвим плаво. Ваљда се време неће ускомешати, мада овде зна бити прилично непредвидиво, као и људи. Од станице крећем авенијом Џона Кенедија, поред скулптуре са летећим чуњевима, лагано слажући корак за кораком. Срећем много људи, али ниједно познато лице. Скрећем лево, у авенију Винстона Черчила, па после тржног центра опет у авенију фелдмаршала Монтгомерија према стану. Чудна имена за најпрометније улице у једном холандском граду, помислио би неко неупућен. Педесетак метара ниже, преко пута болнице, аутобуско стајалиште. Седам на клупу, да оморим ноге и мало уживам у ретком призору азурно плавог неба. Одложио сам верног пратиоца, коферче са точкићима, и забацио главу. С времена на време, испред мене

Мој живот у иностранству

23.02.2019 у 11:05

Анђео у цивилу на московском перону

Од Белоруског вокзала (железничка станица у ширем центру Москве ) до аеродрома Шереметјево, углавном се возим „аероекспресом”. Путовање аутомобилом од куће до аеродрома, од неких 40 км, ноћу и у ретко време без саобраћајних гужви траје тридесетак минута. У осталим терминима то се претвара у двочасовну „забаву” за оне који воле екстремне спортове, коцкање временом, истањене нерве и пропуштене летове. Кренуо сам да дочекам супругу која је стизала из Београда и бирам вожњу метроом, која са једним преседањем и десетоминутним пешачењем, од куће до Белоруског вокзала, траје 35 минута. Вече је било поодмакло; разишла се она гужва после завршетка радног дана, између 18 и 19 часова, када унутрашњост метроа може да уплаши својом клаустофобичношћу и превеликом масом нервозног света

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству