Kup.	Prod.	Sred.
117.04	117.75	117.39
102.16	102.77	102.47
126.3	127.06	126.68

Moj život u inostranstvu

29.03.2019 u 15:38

Dokolica kod Lužičkih Srba

Onaj ko nije proveo vreme među Lužičkim Srbima, ne zna šta je rastrzanost i može pomisliti da je ovaj naš, balkanski lonac stvarno najzaprženiji. Zatvorenost svojstvena templarima, tuga karakteristična Kurdima, preko dana Nemci, disciplinovani i bezpogovorni koji čekaju trenutak dokolice ne bi li probudili ono iskonsko u sebi i na jedan trenutak, makar prožet i alkoholom, bili slobodni. Postoji dosta stvari koje ne cenimo ili im ne pridajemo značaj sve dok nam ne postaju nedostižne. Ma koliko dobro funkcionisali kao pojedinci sa rutinskim navikama u uređenom društvu, ipak se javi nekakva potreba da se pripada negde i nekome. I vuk je jači kad je deo čopora. Iako im ime ukazuje na vezu sa Srbijom, među njima je usađena priča da nemaju previše veze sa Srbima. Prirodno je da je

Moj život u inostranstvu

26.03.2019 u 15:54

Specijalna misija švedskog vojnika u Kosovskoj Mitrovici

Pre dvadeset godina, u vreme bombardovanja SRJ 1999. godine, živeo sam u malom gradiću Sandviken, oko 200 kilometara od Stokholma. Tokom bombardovanja imali jedan klub koji je nasleđen od Jugoslavije u koji su išli Srbi i Makedonci. Svake subote smo išli u Stokholm na miting protiv bombardovanja na kome su dolazili Srbi iz svih krajeva Švedske. Tu je uvek neko govorio, ponekad Šveđani članovi švedskog parlamenta Riksdag iz partije socijaldemokrata ili jedna naša glumica Jelena Ivanišević kao i neki viđeniji Srbi. U avgustu 1999. godine slučajno sam saznao da jedan mladi Šveđanin, zvao se Leif ide sa švedskim kontingentom Kfora u okviru misije UN na Kosovo. Nisam poznavao tog momka ali sam preko jednog prijatelja ugovorio sastanak sa njim. Objasnio sam da tamo živi moj brat i kakvoj je

Moj život u inostranstvu

22.03.2019 u 11:14

Čarobna kutija na dnu Panonskog mora

Gde je sve počelo? Da li je Vojvodina ili Bosna to razbuktalo, žilavo drvo iz koga smo oduvani i razvejani poput zlatnog lišća po najudaljenijim tačkama planete gde nošeni najjačim vetrovima gladnih snova ostajemo zauvek zalepljeni? Odnekud je morala krenuti ta skitačka glad. Ta nomadska čežnja za zelenijim pašnjacima naših života. Odakle i kada je to gladno stado krenulo i hoće li se ikad i igde zaustaviti? Hoće li snovi jednom zaigrati „majstoricu”? Hoće li se igrači i publika probuditi u nekoj javi i da li će posle tog dugog putovanja probuđeni ponovo žudeti za snom nad snovima? Ta polazna tačka, goruća zvezda duše moje, moj lični Imaginarijum, za mene je - Nakovo. Provincijski teatar apsurda pod beskrajnim nebeskim svodom. Raskućeno pozorište u kome redovni glumci, u bašti

Moj život u inostranstvu

19.03.2019 u 12:03

Poštovani putnici, napustite avion, uključio se alarm za bombu

Upravo sam završio jednu fazu svog života i poleteo avionom preko okeana u drugu. Posle sedam divnih godina i napornih studija u Varšavi, spakovao sam kofere i sa svojom pudlicom, Ringom poleteo za Njujork. Hladan januarski dan. Divne zemaljske stjuardese poljske aviokompanije LOT dozvolile su mi da uzmem Ringa sa sobom u kabinu, iako je imao 10 kg, a po propisima psi preko 5 kg moraju da lete u prtljažniku. Ne samo da je stjuardesa upisala da Ringo ima 5 kg, nego mi je čak i dala slobodno sedište do mene, da mogu da stavim kavez i Ringa pored sebe. Moja želja je bila da se vratim u Srbiju posle sedmogodišnjeg života u Poljskoj, ali je stanje u zemlji bilo katastrofalno, pa je moj otac odlučio da otvori predstavništvo velike srpske firme u Americi. Firma mu je kasnije te godine blokirana

Moj život u inostranstvu

15.03.2019 u 17:32

Na vrhu piramide starih Maja

Tvoje more je mrtvo pa ga opet posećuju. Mrtvo more i mrtve ljude posete ili pomenu. Živog čoveka svako zaboravi. Ti nikada nisi shvatila slovensku dušu. To ti je večito osluškivanje srca i traženje sreće tamo gde je nema. Nama se često činilo da nas je i Bog zaboravio. Često smo se pitali zašto li baš nas toliko muči. Često smo pomišljali da batalimo, da molitva ne pomaže. Odricali smo ga se! Mnoga ga puta psovali! Ali ga se nikada nismo odrekli. Nikada nisi razumela tu večitu veru i nadu u one kojih nema i koji su daleko. Ni zašto volimo Ruse. Ni ulaženje u borbu bez obzira na ishod i posledice. Ni davanje sebe bez ostatka. Ni spasenje onda kada više nema nade. Foto P.R. Budalo jedna. Šta bi tek ostalo od nas kada bi smo počeli da živimo kao sav taj normalan svet. Ko bi

Moj život u inostranstvu

12.03.2019 u 15:00

Miris rakije

Draga Re, Nadam se da si srećna. Koji sam ja lažov... Kao da ja znam šta je to sreća. Jednom mi se učinilo da si sreća upravo ti. Ali bila si iskra. Plamen. Svetlost. A svetlost se na posletku pretvori laži, u varke, u senke. Ne znam. Trudim se i uspevam da ne mislim o nama. Moji poslovi idu dobro. Moja stara kafana ponovo radi, i tebi simpatičnog Ernesta su pustili iz zatvora, eno ga u kuhinji ponovo kuva. Moj biznis sa nekretninama polako se zahuktava. I sve me to čini dovoljno zauzetim da ne mislim o stvarima i onome što je moglo a nije. Ljudi se sve ređe raspituju o tebi a ja nikome ništa ne pominjem. Vreme, Re, radi protiv nas. Krade nam uspomene iz vlastitih umova, gasi navike, stvara nove, gube se mirisi, sve manje nedostaješ. Prošlog meseca nisam te ni

Moj život u inostranstvu

08.03.2019 u 10:13

Zašto Bugari ćute

Mi inostranstvo zovemo sve što je dalje od Slovenije, Mađarske, Rumunije i Bugarske. Geografski nikad bližih naroda a nikad većih razlika. Ipak, kako god da se izgovori ime Sofija, ne može se umanjiti otmenost tog imena. Uvijek sam zamišljala da ljudi koji žive u tom gradu, nekim nepisanim zakonom, moraju biti lijepi, odvažni, gordi u najmanju ruku. Kao dijete mislila sam da gospođa Loren sigurno živi u tom gradu. Nekako mi se logično činilo, Sofija iz Sofije. Spletom porodičnih okolnosti dođoh u glavni grad Bugarske u proleće prije dvije godine. Na putu od aerodroma do grada, kroz prozor taksija posmatram zgrade, ulice, ljude. U gradu ima monumentalnih građevina, velikih parkova, dosta zelenila i lijepih crkava. Već prvog dana, gledajući ljude, njihov način oblačenja i izbor

Moj život u inostranstvu

05.03.2019 u 11:10

„Ajfoni” imaju prednost na semaforu

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz Rečnika grada u kojem živim, kao slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao. U svakoj reči vrcaju skrivene priče. Da budu na vrhu, izbori se i poneka. BANANA PEEL - KORA BANANE Da li si se nekad okliznuo na koru od banane? Ja jesam. Bar je to tako izgledalo. Tresnuo sam na trotoar kao da me dole čeka carski ležaj. Sa kesom banana. Nisam se odmah pridigao. Gledao sam u ogromnog psa, vezanog ispred Tim Hortonsa. Ogroman, jer mu je glava bila iznad moje. Da li ga je privukla moja harizma? Ili se smeje mom padu? Pa psi se ne smeju, reći ćeš. Ali ovaj se smejao toliko da su mu suze tekle niz njušku. Tek kad sam ustao, pas je promenio svoju veličinu. Psi to obično rade kad se pridigneš na noge i gledaš ih

Moj život u inostranstvu

01.03.2019 u 14:44

Novosadski snovi na holandskoj klupi

Iz voza sam izašao oko jedan popodne. Vazduh je bio čist, bez daška vetra, a nebo sasvim plavo. Valjda se vreme neće uskomešati, mada ovde zna biti prilično nepredvidivo, kao i ljudi. Od stanice krećem avenijom Džona Kenedija, pored skulpture sa letećim čunjevima, lagano slažući korak za korakom. Srećem mnogo ljudi, ali nijedno poznato lice. Skrećem levo, u aveniju Vinstona Čerčila, pa posle tržnog centra opet u aveniju feldmaršala Montgomerija prema stanu. Čudna imena za najprometnije ulice u jednom holandskom gradu, pomislio bi neko neupućen. Pedesetak metara niže, preko puta bolnice, autobusko stajalište. Sedam na klupu, da omorim noge i malo uživam u retkom prizoru azurno plavog neba. Odložio sam vernog pratioca, koferče sa točkićima, i zabacio glavu. S vremena na vreme, ispred mene

Moj život u inostranstvu

23.02.2019 u 11:05

Anđeo u civilu na moskovskom peronu

Od Beloruskog vokzala (železnička stanica u širem centru Moskve ) do aerodroma Šeremetjevo, uglavnom se vozim „aeroekspresom”. Putovanje automobilom od kuće do aerodroma, od nekih 40 km, noću i u retko vreme bez saobraćajnih gužvi traje tridesetak minuta. U ostalim terminima to se pretvara u dvočasovnu „zabavu” za one koji vole ekstremne sportove, kockanje vremenom, istanjene nerve i propuštene letove. Krenuo sam da dočekam suprugu koja je stizala iz Beograda i biram vožnju metroom, koja sa jednim presedanjem i desetominutnim pešačenjem, od kuće do Beloruskog vokzala, traje 35 minuta. Veče je bilo poodmaklo; razišla se ona gužva posle završetka radnog dana, između 18 i 19 časova, kada unutrašnjost metroa može da uplaši svojom klaustofobičnošću i prevelikom masom nervoznog sveta

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu