Dokolica kod Lužičkih Srba

Onaj ko nije proveo vreme među Lužičkim Srbima, ne zna šta je rastrzanost i može pomisliti da je ovaj naš, balkanski lonac stvarno najzaprženiji. Zatvorenost svojstvena templarima, tuga karakteristična Kurdima, preko dana Nemci,  disciplinovani i bezpogovorni koji čekaju trenutak dokolice ne bi li probudili ono iskonsko u sebi i na jedan trenutak, makar prožet i alkoholom, bili slobodni.

Postoji dosta stvari koje ne cenimo ili im ne pridajemo značaj sve dok nam ne postaju nedostižne. Ma koliko dobro funkcionisali kao pojedinci sa rutinskim navikama u uređenom društvu, ipak se javi nekakva potreba da se pripada negde i nekome. I vuk je jači kad je deo čopora.

Iako im ime ukazuje na vezu sa Srbijom, među njima je usađena priča da nemaju previše veze sa Srbima. Prirodno je da je njihov jezik, zbog geografskog položaja, isprepleten germanizmima i pod uticajem češkog a naročito poljskog jezika. Pravila nemačkog jezika se uveliko primenjuju i na jezik Lužičkih Srba.

Kada krenete iz Brna ka neformalnoj prestonici Lužičkih Srba, gradu Budišinu imate utisak kao da su vam poznati nazivi sela kroz koja prolazite, kao da se vozite kroz Šumadiju. Naravno, to je isključivo moje zapažanje.

Istorija nije bila na strani Lužičkih Srba. Vekovima su stešnjeni na tromeđi između slovenskih Čeha, Poljaka i Nemaca. Suđeno im je da žive u nekoliko država. Izgleda da su oni koji su ostali u Nemačkoj najviše danas zadržali vlastitog identiteta i običaja.

Francuzi ili Englezi kada otputuju u Afriku ili Aziju smatraju da je normalno da tamo čuju nekoga ko govori njihovim jezikom. A kad se jedan pripadnik slovenskog naroda, onako neupućen zatekne u Lužici, može da pomisli da je napustio Nemačku. Da se obreo u nekoj slovenskoj prapostojbini, gde se govori nekim slovenskim, ali dosta čudnim jezikom. Mi nismo kao Francuzi i Englezi širili svoju kulturu i jezik osvajajući druge prostore i kontinente, već preživljavali kroz seobe.

Vatra gori, svira gitara a ljudi igraju, vesele se, opijeni pevaju narodne pesme. Posle skoro godinu dana mog bivstvovanja među njima, osećam se kao da sam prihvaćen. Doduše ne među svima, ali i to je veliki napredak. Postoji potreba da se neupućenima objasni šta znače ta pesma, odakle potiče i ko su oni.

Zbijaju šale na moj ali i njihov račun. Kao da su južni Srbi. Bez ikakvih negativnih konotacija.

Krasna Lužica,
Ispravna, prijateljska,
mojih srpskih otaca kraj,
mojih blaženih snova raj,
sveta su mi tvoja polja!

Času budući,
usklikni radosno!
O, neka budu sa tvojeg
skuta došli muževi,
ugodni večnog pominjanja!

(Himna Krasna Lužica, u orginalu „Rjana Łužica”)

U tom nekom magnovenju prvi put sam shvatio koliko sam srećan jer negde pripadam,  nisam usamljeni vuk. Ne krijem se pod okriljem noći i ne moram da pijem da ne bi iz mene izbilo – ko sam i odakle sam.

Ja ne moram da objašnjavam da mi je ime Marko, ali da u pasošu, zbog situacije, piše Markus.

Zahvaljujući Lužičkim Srbima moj pogled na svet se izgleda zauvek promenio. Ma koliko to zvučalo čudno oni su ti koji su mi otvorili oči. Sedeći onako pored vatre, slušajući njihovu muziku i pesme, saosećao sam sa njima. Moja sloboda nije Bogom dana. Neko je zbog nje platio cenu i to treba da se ceni.

Čudni su putevi božji. Mene je moj odveo daleko od kuće ne bi li mi pokazao put natrag.

Marko Stojiljković, Brno  (Posvećeno mojim dragim Lužičkim Srbima)

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika