„Ajfoni” imaju prednost na semaforu

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz Rečnika grada u kojem živim, kao slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao. U svakoj reči vrcaju skrivene priče. Da budu na vrhu, izbori se i poneka.

BANANA PEEL - KORA BANANE

Da li si se nekad okliznuo na koru od banane? Ja jesam. Bar je to tako izgledalo. Tresnuo sam na trotoar kao da me dole čeka carski ležaj. Sa kesom banana. Nisam se odmah pridigao. Gledao sam u ogromnog psa, vezanog ispred Tim Hortonsa. Ogroman, jer mu je glava bila iznad moje. Da li ga je privukla moja harizma?

Ili se smeje mom padu? Pa psi se ne smeju, reći ćeš. Ali ovaj se smejao toliko da su mu suze tekle niz njušku. Tek kad sam ustao, pas je promenio svoju veličinu. Psi to obično rade kad se pridigneš na noge i gledaš ih odozgo. Čim sam došao kući, odmah sam pojeo jednu bananu zajedno sa njenom korom.

Ne, to nije bila osveta ni u kom slučaju. Kora i nije baš nekog ukusa, ali je upotrebljiva. (Znam to jer i ja imam internet.)

Poprilično osvetoljubiva, ako joj staneš na žulj, zar ne? I tvrdokor(n)a je u nekom smislu, zaista. Mada, moram da priznam, i pas se ponašao onako kako se inače ponaša pas koji je:

WELL EDUCATED - LEPO VASPITAN

Iako plemenitog roda, finih manira i dostojanstvenog držanja kakvog bi svako poželeo za svog druga i životnog partnera, Manga nije mogao da se pohvali nekim izuzetnim uspehom na emotivnom planu.

Pre bi se moglo reći da vodi poprilično usamljenički život: dane bi provodio u dvorištu u senci magnolije, među alejama ruža i bokora jasmina. Nekada bi ostajao u kući, u omiljenoj fotelji uz prozor, sa kojeg se pružao pogled na malu marinu. Njegov izlazak u grad u smiraj dana, izazvao bi uzdisaje ženskog sveta iz susednih kuća u ulici: tako lep, mlad a usamljen. Po povratku, zagledao bi se u grafit na fasadi njegove kuće: Mačak Volimo Te. Sve je to godilo njegovoj taštini. Neosporno.

Ali sve bi se završavalo na tome: Manga je bio samo lepo vaspitan pas. Ta činjenica je jasno ukazivala na njegov odnos prema mačkama. Osim toga, Manga nije sasvim siguran da u sledećim inkarnacijama neće ni on neće biti neki jako zgodan:

CAT – MAČAK

Pričam Markoniju: u mojoj zgradi u Kingston ulici ima 205 stanova. Šest stanara je u invalidskim kolicima. Noću, sa osam balkona, prema travnjaku, poleću svici opušaka. U liftu ponekad zaostane neki nevidljivi slatko-kiseli mirisni oblačak marihuane. Lebdi nada mnom kao magličasti osećaj ankioznosti. U liftu me, sa respektom onjuše psi, što ne propusti i ni onaj buldog, sa jednom zelenim okom.

Ima ih dvadeset četiri na ponoćnoj prozivci...

Jesi li primetio i neku mačku, upita me Markoni, namigujući mi. Kažem: rekao bih, ima ih nekoliko. Eto, na trećem spratu Koreanka.

Na devetom, Španjolka. Pa onda...

Oh da, i ja sam ponešto primetila, prekide me žena, na način kako to obično žene rade kad žele da mužu saopšte nešto veselo. Da li si zapazio i ponekog mačora?

Možda onog zgodnog mačora sa petog sprata, prosedog, ljubaznog. Uvek iz lifta izađem sa nekim njegovim komplimentom. A tek gospodina, udovca, koji četvrtkom sam pere veš. Divno, fotografsko zapažanje, izusti Markoni.

Vidi ti mačke, promrmljah i ja. Mačka se zatim ugnezdi u fotelju i dobaci: a da vas dvojica za početak, donesete veš iz vešeraja, moji mačo(ri)meni. Ponekad su mačke veoma skladni organizatori. Markoni smatra da je još uvek podnošljivo, dok god se ne bude ponašala  kao da je:

TRAFIC LIHGT- SEMAFOR

Setim se kako su mi govorili: uvek dobro razmisli pre nego učiniš neki novi korak.

Sada stojim na raskrsnici, Yong i Dundas Square, na kojoj su belom bojom obeleženi i dijagonalni pešački prelazi. Mogu da pređem na suprotnu stranu trga i tom prečicom. Mogu, ali razmišljam. Dok to radim semafor odlučuje da promeni boju. Semafori to rade uvek kad vide nekoga koji razmišlja na pešačkom prelazu. One sa ajfonom odmah propusti.

Stotine ajfona je prešlo je prečicom na drugu stranu. Nisu ga ni pogledali. Šalju poruke: danas sam imala 123 lajkovanja na fejsu. Imaju dovoljno vremena i za poruči nam peperoni picu. Na njihovu stranu nadiru stotine androida. Možda da se, umesto zelenog svetla sa pešakom raširenih nogu, postave ikone telefona.

Evo, baš prelazim ulicu, upalila se android ikona. Čovek bez telefona stoji pored mene. Čovek naslonjen na kolica, iz kojih vire zidovi njegove kuće, ne žuri da pređe ulicu. Može i da prenoći na ovoj strani raskrsnice. Ipak oboje čekamo naš red. Da ukrstimo koplja na dijagonalnom prelazu ulica Yong i Dundas. Za Instagram, recimo.

Dok se na semaforu ne pojavi: zabranjen prelaz bez ajfona i androida. Visoko iza raskrsnice, na bilbordu je treperela:

AUTUMN – JESEN

Pala je i jesen. Jednostavno ne ume drugačije nego tako: okliznula se u ulici Srebrnih jela i pala naglavačke na Kew garden. Ostavila usput crvene ogrebotine na listovima japanskog javora, u ulici Balsam. Prepoznali su je, prvo oni koji danju sanjaju otvorenih očiju, po zlatnim navlakama u krošnjama drveća.

Zatekla je na spavanju i one iz oblaka visokih solitera. A onda je zlatna groznica zahvatila ceo grad. Samo su, u Toronto General bolnici, pacijentima podelili porcije jeseni-jabuke zlatni delišes. Malo pozlate i za njih. Uprkos svemu.

Jesen, kada mom doktoru Janofskom, na poljskom, poželim:

DZIEN DOBRY - DOBAR DAN

On mi se nasmeši, napravi dramsku pauzu i u jednom dahu izdeklamova: Kolekcija diskova u diskoteci tvoje kičme je istrošena i izlizana!

Kaže, da sa takvom kičmom ipak imam i nekih prednosti-ograničenje nekih fizičkih aktivnosti, šta god da ja, u ovim godinama, pod tim aktivnostima podrazumevao. I da po potrebi uzimam Tylenol. Toliko. Bez uznemirujućih latinskih izraza.

Markoni, moj nom de plame, dodaje: Ne paniči drugar. Još uvek možeš u avion sa carry-on izlizanim diskovima, bez metalnih delova koji obično uznemire aerodromske skenere. Obojica imaju zaista opuštajuće savete. Zbog toga ih obožavam.

Miodrag Topić - Toronto

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 .