Miris rakije

Draga Re,

Nadam se da si srećna.

Koji sam ja lažov... Kao da ja znam šta je to sreća.

Jednom mi se učinilo da si sreća upravo ti. Ali bila si iskra. Plamen. Svetlost. A svetlost se na posletku pretvori laži, u varke, u senke. Ne znam.

Trudim se i uspevam da ne mislim o nama. Moji poslovi idu dobro. Moja stara kafana ponovo radi, i tebi simpatičnog Ernesta su pustili iz zatvora, eno ga u kuhinji ponovo kuva. Moj biznis sa nekretninama polako se zahuktava. I sve me to čini dovoljno zauzetim da ne mislim o stvarima i onome što je moglo a nije.

Ljudi se sve ređe raspituju o tebi a ja nikome ništa ne pominjem. Vreme, Re, radi protiv nas. Krade nam uspomene iz vlastitih umova, gasi navike, stvara nove, gube se mirisi, sve manje nedostaješ.

Prošlog meseca nisam te ni spomenuo čini mi se. I ne okrećem broj. Ne proveravam više jesam li još uvek blokiran. A ni rečima ne dam iz sebe vani.

Noćas je padao sneg. Tako si mrzela zimu u Viskonsinu i moje šetnje po kijametu. Ne znam koliko sam dugo stajao pored prozora i gledao sneg kako pada pre nego što sam u nekom magnovenju, negde iza ponoći, izašao napolje i pustio da mi mraz štipa kožu. Ima nečeg u tom pucketanju snega pod zimskim cipelama.

Ulice su bile mračne i puste i ja sam koračao jako dugo. A onda, na povratku kući, ugledam svetlo u svojoj sobi Re! Stajao sam pod svojim prozorom i valjda očekivao da vidim neku senku koja se vrzma po kući. Ali senke nije bilo. Izgleda da sam ostavio upaljenu sijalicu na polasku. Tek sam na povratku postao svestan hladnoće i samoće.

Ušao sam u toplu sobu u kojoj nije bilo nikoga. „Samoća ili sloboda”. I ne razmišljam više o tome. Život, jedini kakav meni sleduje. I to je u redu što je tako. Barem nikome ne polažem račune.

Nećeš mi verovati, natočio sam i čokanj svoje mučenice po ulasku. Ali sam ispio samo jednu. Znam da mi ne veruješ. Ali nije mi bilo do pića, nego do mirisa.

Nikada mi nisi verovala da me to piće koje mi zovemo rakija podseća na detinjstvo. I na oca. Pri retkim posetama mirisao je na našu rakiju. I drugi ljudi i mesta tamo su mirisali slično. A kasnije i moji prijatelji.

Još jedne sam se stvari setio iz detinjstva. Kao mali gledao sam mape u strom atlasu i zamišljao kako ću jednoga dana moći da se stvorim bilo gde. Na bilo kojoj od tih tačaka. Gledao sam najčešće egzotična ostrva i male države čijeg je postojanja prosečan čovek najčešće nesvestan.

Nemam više taj atlas. Sada je sve virtualno. Virtualne mape, virtualni atlasi, virtualni životi, virtualni identiteti, virtualne duše.

Otvorio sam mapu na laptopu i letimično pogledao Južnu Ameriku. Nekako mi se pogled zadržao na Gvatemali. Znam, govorila bi mi da ne idem, da je opasno, da moram jednom da odrastem. Da sam lud.

I meni deluje suludo, čega ima u toj Gvatemali. Do skora je tamo besneo rat.

Ali opet, mora biti da postoji neko mesto na ovom svetu na kome ću se osetiti bolje. Opet lupetam. Ni sam ne znam kako bi to bolje izgledalo kada mi ovde gde jesam ne fali ništa.

Oduvek sam žalio ljude koji bi celoga života nešto više. A bolje bi mi bilo da spavam, da prekinem da pišem onoj koja ne želi ni glasa od mene.

Gvatemala. Ima li tamo išta što je moje? Sumnjam. Ko zna, ako odem možda ću uspeti da pomognem nekom dečaku koji nema oca. Na šta li mirišu njihova detinjstva tamo u toj Gvatemali? Na koje piće? Na koje suze, na koji jad? A opet, siguran sam da i tamo ima srećnijih od nas.

Prsti su otipkali dirke na tastaturi, ukucali potrebne brojeve i šifre, izabrali datum, vreme, sedište i let. Oči su na kraju gledale u broj potvrde na ekranu. Sada mi više nema druge nego da odem. Gvatemala.

Nećeš čitati ali ću ti opet svakako pisati. Idioti moga kova rade uglavnom ono što im srce govori da treba. I obećavam ti, pre nego što nas vreme potpuno samelje, videćemo se još jednom, makar slučajno, u prolazu, u nekoj od ulica Tel Aviva.

Ali pre toga, ne zameri i ne osuđuj još jedan od mojih begova.

Moram zbog nečega u Gvatemalu.

Tvoj N.

Predrag Rudović

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika