Мирис ракије

Драга Ре,

Надам се да си срећна.

Који сам ја лажов... Као да ја знам шта је то срећа.

Једном ми се учинило да си срећа управо ти. Али била си искра. Пламен. Светлост. А светлост се на послетку претвори лажи, у варке, у сенке. Не знам.

Трудим се и успевам да не мислим о нама. Моји послови иду добро. Моја стара кафана поново ради, и теби симпатичног Ернеста су пустили из затвора, ено га у кухињи поново кува. Мој бизнис са некретнинама полако се захуктава. И све ме то чини довољно заузетим да не мислим о стварима и ономе што је могло а није.

Људи се све ређе распитују о теби а ја никоме ништа не помињем. Време, Ре, ради против нас. Краде нам успомене из властитих умова, гаси навике, ствара нове, губе се мириси, све мање недостајеш.

Прошлог месеца нисам те ни споменуо чини ми се. И не окрећем број. Не проверавам више јесам ли још увек блокиран. А ни речима не дам из себе вани.

Ноћас је падао снег. Тако си мрзела зиму у Висконсину и моје шетње по кијамету. Не знам колико сам дуго стајао поред прозора и гледао снег како пада пре него што сам у неком магновењу, негде иза поноћи, изашао напоље и пустио да ми мраз штипа кожу. Има нечег у том пуцкетању снега под зимским ципелама.

Улице су биле мрачне и пусте и ја сам корачао јако дуго. А онда, на повратку кући, угледам светло у својој соби Ре! Стајао сам под својим прозором и ваљда очекивао да видим неку сенку која се врзма по кући. Али сенке није било. Изгледа да сам оставио упаљену сијалицу на поласку. Тек сам на повратку постао свестан хладноће и самоће.

Ушао сам у топлу собу у којој није било никога. „Самоћа или слобода”. И не размишљам више о томе. Живот, једини какав мени следује. И то је у реду што је тако. Барем никоме не полажем рачуне.

Нећеш ми веровати, наточио сам и чокањ своје мученице по уласку. Али сам испио само једну. Знам да ми не верујеш. Али није ми било до пића, него до мириса.

Никада ми ниси веровала да ме то пиће које ми зовемо ракија подсећа на детињство. И на оца. При ретким посетама мирисао је на нашу ракију. И други људи и места тамо су мирисали слично. А касније и моји пријатељи.

Још једне сам се ствари сетио из детињства. Као мали гледао сам мапе у стром атласу и замишљао како ћу једнога дана моћи да се створим било где. На било којој од тих тачака. Гледао сам најчешће егзотична острва и мале државе чијег је постојања просечан човек најчешће несвестан.

Немам више тај атлас. Сада је све виртуално. Виртуалне мапе, виртуални атласи, виртуални животи, виртуални идентитети, виртуалне душе.

Отворио сам мапу на лаптопу и летимично погледао Јужну Америку. Некако ми се поглед задржао на Гватемали. Знам, говорила би ми да не идем, да је опасно, да морам једном да одрастем. Да сам луд.

И мени делује сулудо, чега има у тој Гватемали. До скора је тамо беснео рат.

Али опет, мора бити да постоји неко место на овом свету на коме ћу се осетити боље. Опет лупетам. Ни сам не знам како би то боље изгледало када ми овде где јесам не фали ништа.

Одувек сам жалио људе који би целога живота нешто више. А боље би ми било да спавам, да прекинем да пишем оној која не жели ни гласа од мене.

Гватемала. Има ли тамо ишта што је моје? Сумњам. Ко зна, ако одем можда ћу успети да помогнем неком дечаку који нема оца. На шта ли миришу њихова детињства тамо у тој Гватемали? На које пиће? На које сузе, на који јад? А опет, сигуран сам да и тамо има срећнијих од нас.

Прсти су отипкали дирке на тастатури, укуцали потребне бројеве и шифре, изабрали датум, време, седиште и лет. Очи су на крају гледале у број потврде на екрану. Сада ми више нема друге него да одем. Гватемала.

Нећеш читати али ћу ти опет свакако писати. Идиоти мога кова раде углавном оно што им срце говори да треба. И обећавам ти, пре него што нас време потпуно самеље, видећемо се још једном, макар случајно, у пролазу, у некој од улица Тел Авива.

Али пре тога, не замери и не осуђуј још један од мојих бегова.

Морам због нечега у Гватемалу.

Твој Н.

Предраг Рудовић

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика