Зашто Бугари ћуте

Ми иностранство зовемо све што је даље од Словеније, Мађарске, Румуније и Бугарске. Географски никад ближих народа а никад већих разлика. Ипак, како год да се изговори име Софија, не може се умањити отменост тог имена.
Увијек сам замишљала да људи који живе у том граду, неким неписаним законом, морају бити лијепи, одважни, горди у најмању руку.

Као дијете мислила сам да госпођа Лорен сигурно живи у том граду. Некако ми се логично чинило, Софија из Софије.

Сплетом породичних околности дођох у главни град Бугарске у пролеће прије двије године. На путу од аеродрома до града, кроз прозор таксија посматрам зграде, улице, људе. У граду има монументалних грађевина, великих паркова, доста зеленила и лијепих цркава.

Већ првог дана, гледајући људе, њихов начин облачења и избор гардеробе, уочила сам да је вријеме стало. Овде је још 1980. година.
У бројним бутицима најновије колекције из цијелог свијета. Све исто што има у Паризу има и у бугарским шопинг моловима. Не знам ко то купује, кад се на улицама углавном може видети стајлинг из прошлог века. Фурају се мини валови.

У Софију сам поново дошла у лето следеће године. Чини ми се да нигде нисам видела затвореније људе него тамо. Та затвореност се у свему огледа. У погледу који је редовно скрајнут, у држању главе која је оборена, у говору који је неразговетан и ограничен на само оно што се мора рећи.

Случајна комуникација у пролазу, на улици, лифту не постоји. Чак ни у радњама, осим штуре љубазности трговаца.

Готово је незамисливо чути речи хвала, молим, пардон, сори…

Таксисти намрштено ћуте и кад год могу наплатиће вам више. Излазила сам у друштву младе жене за којом би се у Београду сви окретали кад пролази градом али у Софији тога нема. Нико је и не погледа, иако је перфектно дотјерана, млада, лијепа. То Бугаре изгледа нимало не тангира.

Туђа љепота, естетика, све те фине ствари не провоцирају ничији поглед у Софији . То нигде нисам видела. Ми када смо излазили вани увек смо облачили најбоље што смо имали. А овде, бар сам такав утисак стекла, свака стота девојка је модерно обучена и уредно фризирана. Додуше, неке су имале напумпана уста.

Питала сам људе који раде са Бугарима а који су запослени у боље стојећим, европским фирмама чије је седиште у Софији, какви су њихови манири.

Да ли су они комуникативнији?

Кажу да је разлика веома мала у односу на њихове земљаке које виђам свакодневно на улицама. Интровертност им је заједнички именитељ.
Питам Бугарку, спремачицу у стану, зашто не воле да успостављају контакте, а она вели да су научени да свако гледа своја посла. Да имају што мање контаката било с ким, без обзира одакле долази. Тај задатак некад им је дала држава и то ће се тешко променити без обзира на манире из ЕУ која их је примила.

Помирим се са овом особином наших комшија и више не обраћам пажњу.

Тако данима ћутим ходајући по граду, бутицима, ресторанима, такорећи к'о мумија. Једном у маркету сретох нашу земљакињу  која живи с породицом у мом комшилуку. Упознале смо се који дан раније. На тренутак би ми драго, неко наш!
У даху је изговорила поздрав и рекла да је дојурила да нешто купи за дјецу а онда не спуштајући повишен тон (дреку) без станке наставила митинг.

Цијели простор маркета је звонио од њене приче. Уз то је наравно, као сенф на виршли, ишла гестикулација и афектирање што је подсећало на ветрењачу у пуној брзини.

У њеном излагању није било зареза а камоли тачке након 10 минута „штепања бода сингерице” а ја сам главу осјећала као бубањ веш машине на програму центрифуге. Једва се одвојих некако и напољу сам полугласно рекох; „како је дивно комуницирати с Бугарима”!
Све у миру и тишини. Мозак се одмара. 

Већ сутрадан враћам слику наших људи на улицама градова. Наше лијепе омладине, насмејаних лица који сваког часа заподену разговор с незнанцем.

Мислим да без обзира на све преживљене невоље ми смо спремни на сваку радост кад замирише у ваздуху. Сад знам. 

Неда Козомара

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика