На врху пирамиде старих Маја

Твоје море је мртво па га опет посећују. Мртво море и мртве људе посете или помену. Живог човека свако заборави. Ти никада ниси схватила словенску душу.

То ти је вечито ослушкивање срца и тражење среће тамо где је нема. Нама се често чинило да нас је и Бог заборавио. Често смо се питали зашто ли баш нас толико мучи. Често смо помишљали да баталимо, да молитва не помаже.

Одрицали смо га се! Многа га пута псовали! Али га се никада нисмо одрекли.

Никада ниси разумела ту вечиту веру и наду у оне којих нема и који су далеко. Ни зашто волимо Русе. Ни улажење у борбу без обзира на исход и последице. Ни давање себе без остатка. Ни спасење онда када више нема наде.

Будало једна. Шта би тек остало од нас када би смо почели да живимо као сав тај нормалан свет. Ко би то још човечанству давао не тражећи ништа за узврат.

Да, ми смо давали. Човечанству смо рецимо дали Теслу, а он је људима хтео да да кључеве свемира, тајне самога творца, бесплатну енергију за све. Није ни наша ни његова кривица што је човечанство вечито глуво за истину и вапаје.

Истина, Ре, мора да се шапуће, да се тражи на местима на којима се најмање надаш, она мора да се открива, да се наслути, да се пројављује. Али знај, када се једном некоме шапне, онда она загрми! Чисте душе је примају и радују јој се. И овде смо некоме нешто дали. Баш онако као што доликује. Баш онако како смо добили. На поклон добили, на дар поклонили.

Иконе са зидова миловале су ме погледима, православно, византијски, људски. Игуманија ме је дочекала топло и мајчински. Дочекали су ме и молитва, и певање појца. Света Литургија.

И грешан, опет сам каснио. Неће ми Бог замерити, путовао сам целе ноћи чак са рушевина Тикала. И то баш овде, где су сви наоружани, где су куће опасане жицама, где је беснео рат и где се мислило да нема ни Бога ни истине, а камо ли мог православља.

После службе, врзмала су се око мене моја мала браћа. Сирочићи. Један је био потпуно глув и одмах се прилепио уз мене. Ваљда је наслутио да и ја немам једно ухо. И тај малишан који нема ни слуха ни родитеља, коме су су Христ и Богородица једини отац и мајка загледао се у моје очи и тешио ме је. Његов невини дечији осмех говорио ми је да ће све на крају бити добро.

Целу недељу, ова земља ме је лечила!

Најзад сам пронашао место на коме сам могао да побегнем од осмеха. Људи наоружани кратежима чували су своје радње опасане бодљикавим жицама. Свуда око њих ожиљци прошлости, много боја и речима неописива лепота која божјом промишљу позива на живот, радост и покајање.

Ови намучени људи чинили су ми се далеко срећнијим од вештачки искежених Висконсијанаца. У очима оних који немају пуно и којима је живот даривао све најгоре налазио сам далеко више среће и радости од оних којима је даривано све.

Из ватре се само нови живот рађа а ова је земља окићена вулканима. У граду Антигви време је стало, а ја сам пожелео да кренем даље. Испијао сам туре гледајући како лава кључа из вулканског гротла у даљини.

У магично плавој води језера Атитлан душа ми се огледала међу вулканима. Схватио сам да може бити много чистија, али да, ипак, није изгубљена.

После су ме водили у околна села да упознам Индијанце. Старци и старице продавали су ми лимунове и благодарили за новчанице. Све је у тим селима било обојено. И одећа, и куће, и столови, и тргови, и људске душе. Свака од тих боја имала је своје значење и склад.

Кукуруз је овде светиња. Црвени, бели, жути и црни, баш како и четири људске расе, као и четири стране света, као четири стања људске душе, као крст, као распеће једног народа и једне културе.

Неписмени сликари који су се сликарству учили од малена и којима су четкице, платно и боје предавани од предака, сликали су душу једнога народа и његову најсветију биљку на милион начина. А свака од тих слика ми је говорила да Бога има, да морам да будем срећан.

На рушевинама Тикала коначно сам себи испунио један од дечачких снова. Седећи на врху пирамиде старих Маја ослушкивао сам крике мајмуна који су се верали по дрвећу и присећао се како сам као дечак отворених уста гледао филмове о заборављеним градовима по џунглама, филмове о Тарзану и Индијани Џонсу. Како сам, док се у мојој детињој души таложио само чемер и јад, обећавао себи да ћу једнога дана видети и једно од ових места.

Ти си ме оптуживала да сам детињаст. И била си управу. Оставила си ме да би могла да одрастеш, а ја сам се на врху те пирамиде, у сред те џунгле, осетио спашеним видевши да се поново пробудио дечак у мени. Касније су ме задиркивали пријатељи, казали су да сам коначно почео да се осмехујем на сликама.

Рећи ћу ти још и ово. Дотакли су ме и усне и душа једне жене. Нећу ти причати о њој, али довољно је да знаш, по први пут сам у живот видевши жену, уместо да бујим у њено тело пожелео да очима помилујем и њену душу.

Вратио сам се у свој ледени Висконсин.

Данас је овде хладније него на Антарктику, затворене су све школе, поште и банке, прогласили  су ванредно стање. Свуда око мене белина и лед. А ја се осећам топлије него икада пре. Луд и детињаст, и по овом мразу ћу отићи у шетњу.

Чини ми се да могу да истопим сав тај лед око себе.

Мислим да ти више нећу писати. Мислим да могу да будем срећан.

И неизмерно сам захвалан Вечноме што ме је на тренутак одвео у Гватемалу!

Предраг Рудовић

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика